Ninine mustre: Seda vlas

Zapadnu i optimisti u krizu, naravno ako su normalni ljudi i ako optimizam nije samo zavesa iza koje kriju potrebu da potisnu i zataškaju probleme. Takvi normalni optimisti su takođe samo ljudi i imaju svoje uspone i padove. Niko nije stalno u jednom te istom raspoloženju, osim ako nema neki poremećaj ili ako nije robot. Za mene su optimisti vrlo važna kategorija ljudi na planeti i mislim da bi ih trebalo čuvati i negovati, pogotovo u vreme kakvo je ovo u kojem trenutno živimo, kada deluje da ima mnogo više mraka i straha nego životne radosti.

Na jednom zanimljivom predavanju čovek je bodrio optimiste i sve one koji vide svetlo na kraju tunela čak i po najvećem mraku. Rekao im je da nikada ne bi smeli da sumnjaju u svoje svetlo, u svoju vibraciju koju šire oko sebe, ma kako to u nekom trenutku uzaludno izgledalo. Uporedio je jednog čoveka koji vibrira optimizmom u moru namrgođenih ljudi sa sedom vlasi u kosi. Jedna seda vlas kada se pojavi, bez obzira na svu ostalu bujnu kosu drugačije boje, iz korena menja perspektivu vlasnika te kose. Svako reaguje drugačije: muškarci se u glavnom raduju jer će biti šarmantniji, tako se veruje u ovoj našoj civilizaciji, žene u glavnom očajavaju jer neće više biti poželjne, tako se veruje u ovoj našoj civilizaciji, druge se raduju jer imaju pravo da odustanu od borbe u svetu terora mladalačkog izgleda, treće farbanjem nastavljaju tu borbu, neki se raduju tom znaku mudrosti, a neki tu sedu vlas bez razmišljanja iščupaju odlažući tako za koji mesec ono što svakako dolazi – još više sedih vlasi. Suština cele priče je u tome da niko ne ostaje ravnodušan. Jedna jedina seda vlas zauvek menja odnos prema sopstvenoj kosi. Isto je tako sa jednim jedinim svetlim primerom osobe koja „svetli“ u moru mračnih ljudi. Neki joj se obraduju, nekima je iritantna, nekima je lakomislena, neki vide dublji smisao njenih nastojanja, a neki se čak usude da se na nju ugledaju, pa i sami zasvetle uprkos sveopštem mraku oko sebe. Kako god da okolina reaguje, ta jedna osoba ima moć da preokrene stvari ka svetlu. Možda ne brzo, možda ne odmah, ali preokret je neminovan. Kada je lavina pokrenuta ništa je neće zaustaviti.

Važno je da osobe koje čak i u najtežim trenucima gaje u sebi tračak nade i koje i po mraku sijaju svojim svetlom iznutra shvate, da ni po koju cenu ne potcenjuju svoje svetlo. Koliko god da izgleda da samo slabašno čkilji, ono nosi iskru dovoljno snažnu, da zapali sve oko sebe. Tako ja i sebe tešim kada me obuzme osećaj da ništa ne mogu da učinim i kada krenem da padam u očaj. Prizovem maštu u pomoć i čim zatvorim oči vidim jedan svetao svet u kojem želim da živim. A što je iznutra, to je i napolju kad – tad, to sam odavno naučila. I gle čuda, kada otvorim oči, primetim nasmejano dete, momka i devojku kako se ljube, vrapca što veselo skakuće po barici, sunce koje boji kraj dana božanstenim bojama i znam da nikada ne bih smela da potcenim moć svog unutrašnjeg svetla. I neću. Nego samo pišem, da i vas ostale na to podsetim.

Nina Martinović Armbruster