Јованов: Задруге постале тражени пословни партнери

У задругарству никада није било лако радити, било је лутања и опструкција, до­душе било је лепих и непријатних тренутака, али у последње три-четири године задругарство је добило место које му припада, изјавио је председник Задружног савеза Војводине Радислав Јованов. У разговору за наш лист Јованов је констатовао да је задругарство у prеthodnom периоду полако али сигурно заузимало своје место, мада је то требало да се постигне много раније.

- Сада с поносом можемо рећи да од 406 активних задруга на простору Војводине, око 60 су се издвојиле као изузетно ква­литетне. Мада се идуће године навршава 175 година задругарства у Војводини, што говори о завидној традицији које оно има, али у стварном животу дуга традиција није значајно помогла јер је било много турбуленција, док коначно нисмо стигли до једне равни која је добра позиција за будућност задругарства - наглашава Јованов, додајући да када је пре скоро деценију и по постао председник Задружног савеза Војводине ситуација била знатно сложенија.  

- Највећа ограничења за по­ложај задругарства у prеthodnom периоду била су због изостанка подршке државе. Схватили смо да морамо бити њени сарадници али и да нам држава мора нешто вратити, да би задруге постале ослонац у развоју пољопривреде и села. Примера ради, несхватљиво је да смо веома дуго чекали на квалитетан Закон о задругама, да би га коначно добили 30. децембра 2015. године и ступио на снагу почетком наредне године. Овај Закон о задругама је више него значајан јер су пре његовог усвајања земљорадничке задруге имале велике тешкоће у раду. То се највише огледало у нерешеној имовини и тек сада су стале раме уз раме са осталим привредним субјектима, што је требало да се деси много раније - указао је Јованов.

У Задружном савезу Војводине, према речима нашег саговорника. сматрају да ни најбоље војвођанске компаније не би успеле да преживе велике турбуленције које су преживеле задруге, које су се у прошлости трансформисале у

кооперације, па се придруживале пољопривредним комбинатима, да би се потом након некон времена нашле ван тих система, приморане да се боре за свој статус, а такође и за задружну имовину.

- Трудили смо се да кроз практичан живот покажемо зна­чај за­дружног сектора у Војводини и Србији. Задругарство тек сада добија тежину јер се сви на неки начин враћамо селу. Оног тренутка када се огласила држава и пружила могућност задругама да располажу својом имовином, односно када је друш­твена својина претворена у задружну, стављена је тачка на тежак период који је сада иза нас - констатује Јованов. 

Ипак, у Задружном савезу Војводине још нису у потпуности задовољни позицијом које задругарство заузима, пре свега када је у питању преласка друштвене у задружну имовину, јер неки катастри, посебно у Јужно­бачком округу, нису посао одрадили до краја тако да још 15 одсто задруга чекају да се тај поступак заврши.

- Рецимо, код давања државног пољопривредног земљишта у закуп задруге у том сегменту нису довољно испоштоване, што мислим да није уреду - предочава Јованов. -Нису безначајни ни проблеми који се јављају у поступку реституције. Држава заједно са задругама мора да пронађе моделе којима би стимулисала младе, школоване људе да остану у својим срединама, да ту заснивају породице и у њима имају квалитетан живот...

Покрајински секретаријат за пољопривреду, водопривреду и шумарство са Вуком Радојевићем на челу, подсећа Јованов, тражио је од Задружног савеза Војводине конкретну анализу о томе у коликој мери земљорадничке задруге пуне републички буџет.

- Документовали смо да је реч о значајним средствима као и да су за узврат оне добијале јако мало новца. Пре три године држава је на републичком и на покрајинском нивоу укључила задруге у различите конкурсне линије којима оне могу да дођу и до бесповратних средстава, што је итекако битно јер су задруге кључни субјекти у малим срединама, за живот у селима. Не постоји напредак у селу ако у њему не постоји добра земљорадничка задруга, за шта има много примера.

Издвојио бих Земљорадничку задругу „Мркшићеви салаши“ из Српског Итебеја, села са око 2.000 становника од којих је 367 запослено у овој задрузи. Село је живо и развија се управо захваљујући задрузи. Успешне су задруге попут оних у Клеку, Каравукову, Бачком Грачацу, Бешки, Бачком Петровом Селу, Мартоношу, Лукићеву и другим селима. За задругарство је позитивно време и сада морамо то да искористимо - сматра Јованов.

Да су задруге неопходне као подршка пољопривредним газдинствима, посебно старачким и оним са мањим поседима, показало се и за време ванредног стања због епидемије короне, када су притекле у помоћ тако да њиве нису остале необрађене, а поврх тога поједине задруге су помогле установе здравствене и социјалне заштите.

- Велике компаније најчешће немају слуха за потребама старачких пољопривредних газдинстава и за социјалне проблеме грађана. Према подацима Републичког завода за статистику, од 1.800.000 хектара у Војводини, задруге заједно са задругарима и својим кооперантима контролишу 87,7 одсто површина, док су преостале су у рукама великих пољопривредних компанија - указује Јованов.

Повезивање задруга са домаћим институцијама и сектором финансија једно време није било ни мало једноставно, јер задружни сектор није имао прави кредибилитет.

- Губиташи су се тада поредили са земљорадничким задругама, а ми у Задружном савезу Војводине смо се увек руководили визијом да задруге заслужују сасвим другачији третман од стране државе. Дуг је то пут који смо превалили да би нам саме институције прилазиле, а ове године цела прича је заокружена изузетно ква­литетном сарадњом са привредним субјектима из државног и приватног сектора, са многима смо потписали протоколе о сардњи. Поставили смо чврст темељ за наше задруге које су сада тражене као пословни партнери - закључио је Радислав Јованов.     

        Милорад Митровић