„Дневник” у селу необичног назива: Белегиш

Највећи део пута имали смо осећај као да се возимо једрилицом, а не колима, али борећи се с турбулентним асфалтираним таласима, те избегавајући кратере настале услед експлозија вишедеценијског коришћења, најзад стижемо до крајњег одредишта – села Белегиш, у општини Стара Пазова. Од самог уласка у место схватили смо да ће ово путовање бити надасве другачије од prеthodnih, те смо одлучили да се препустимо наизглед скрајнутој страни Срема и допустимо да нас „воза” како му воља.

Најпре смо запазили да се у Белегишу на „сваком ћошку” нешто зида ил’ реконструише, а оно што није сакривено грађевинским скелама, види се да је тек од недавно засијало у новом, сређеном издању. У жељи да село најпре „претабанамо” точковима, схватисмо да му нема краја. Знамо када смо и где ушли, али излазак се чини далеким и недостижним, што се није испоставило тачним, али свакако јесте несвакидашње и готово јединствено.

– Немамо проблеме с тим што смо скрајнути, чак то користимо као предност –каже нам председник месне заједнице Белегиш Мирослав Радаковић, видно задовољан животом у том месту. – Не бих рекао да смо јединствени, али смо у свим сегментима поприлично заступљени. Имамо разна удружења која окупљају наше мештане, од Ловачког друштва и Удружења жена, до КУД-а, Шаховског и Фудбалског клуба.

Гради се савремена школа

Највећа инвестиција која се тренутно реализује у Белегишу је изградња нове зграде Основне школе „Вера Мишчевић”, што финансирају држава (70 одсто) и локална самоуправа (30 одсто), за шта је издвојено готово 500 милиона динара. План је да груби грађевински радови буду готови до краја године, да би се с почетка наредне, опремила унутрашњост, а онда и уселило наставно особље с око 300 ђака, који су сада распоређени од првог до четвртог разреда у Ловачком дому, а старији иду у Сурдук.

– Ја сам емотивно везана за стару школу, у њу сам ишла као дете и у њој сам радила 31 годину – каже нам учитељица трећег разреда Славица Митровић, признајући да је плакала када су рушили објекат у којем је стекла основно образовање. – Нисмо се навикли на овај нови простор, нарочито што није довољно простран да се деца истрче и буду активна. Али, преуредили смо га и направили три учионице, од којих две користимо. А сад, због целе ситуације с короном, поделили смо децу у групе, па држимо наставу по цео дан. Напорно је, али и лакше кад радимо с по 13 ђака, па можемо да им се више посветимо.

Ипак, баш зато што Дунав тако „завија”, Белегиш има специфичан географски положај и велики туристички потенцијал, који планирају да искористе колико год је могуће. Стога и најављују поновно оживљавање, односно изградњу марине на месту на којем је била до шездесетих година прошлог века, до кад су људи бродићима ишли до Београда и Земуна.

– У туристичком смислу нам је у плану да оспособимо ту некадашњу марину, чак имамо доста заинтересованих инвеститора из иностранства, који би желели да уложе у наше приобаље које се простире на више од 300 хектара – наговештава Радаковић, и додаје да су у prеthodnom периоду урадили путну инфраструктуру до Дунава, што је посебно привукло људе да лето проводе у белегишком викенд-насељу. – У току летњег периода нам се малте не дуплира број становника, па овде буде и до 8.000 људи. Заиста нам је велики задатак да преуредимо приобаље и искористимо географски положај који имамо. Дунав прави специфичан лук, а имамо и девет лепих пешчаних острва.

Осим уређења обале реке, у плану је и реконструкција центра и изградња кружног тока, док су у току радови на Дому културе, у којем ће све организације из села, укључујући и месну заједницу, имати своје просторије и кутак у којем ће реализовати своје активности.

Дане проводи у чекању и сећању

Дипломирани инжењер агроекономије и некадашњи спортски новинар, који је сарађивао и с „Дневником”, Живан Белановић већ неко време је у инвалидској пензији и, као прави чувар своје чукундедовине, седи испред куће и чека. Чека да му повећају пензију, чека да му се ћерка, која је дипломирана економисткиња, запосли, а чека и да види шта ће на крају бити с предлогом да се укине зубарка у локалној амбуланти.

– Овде сам рођен и ово је моја кућа – поносан је Белановић. – Ја сам био председник месне заједнице од 1992. до 1996. године и сећам се да је неко време експанзија људи била већа, сад је све нешто умртвљено. Али, лепо се живи овде, додуше, зависи како ко.

– Изградили смо потпуно нов вртић и стадион с два фудбалска терена и управном зградом, преуредили смо гробље, изградили нову капелу и преуредили стару, док нам је православни храм пре неколико година реновиран – набраја наш саговорник, а из његове даље приче увиђамо да се у Белегишу добро живи јер свако има где да се запосли. – Наши људи раде по великим центрима, односно индустријским зонама у Старој и Новој Пазови, у Бановцима... Имамо и ми десетак фирми, али су мање. Има довољно радних места и свако ко жели да ради, у сваком тренутку има где да се запосли, што је посебно важно за младе породице.

С друге стране, има и оних који се баве пољопривредом, претежно узгајајући ратарске културе, као што су пшеница, кукуруз и сунцокрет, а и сточарство је поприлично заступљено. И заиста, село живи, у кафићима има људи усред преподнева као и у већим местима, а сеоска слава Спасовдан прилика је да се сви мештани окупе на једном месту и забаве. Да би се чешће тако дружили, а самим тим и привукли људе са стране, план је да се осмисле разне манифестације. А до тада се чека још да општина Инђија, као што је то учинила општина Стара Пазова на својој страни, уради пут до Сурдука, па да се до Белегиша долази с уживањем с обе стране.

Леа Радловачки