„Dnevnik” u selu neobičnog naziva: Belegiš

Najveći deo puta imali smo osećaj kao da se vozimo jedrilicom, a ne kolima, ali boreći se s turbulentnim asfaltiranim talasima, te izbegavajući kratere nastale usled eksplozija višedecenijskog korišćenja, najzad stižemo do krajnjeg odredišta – sela Belegiš, u opštini Stara Pazova. Od samog ulaska u mesto shvatili smo da će ovo putovanje biti nadasve drugačije od prethodnih, te smo odlučili da se prepustimo naizgled skrajnutoj strani Srema i dopustimo da nas „voza” kako mu volja.

Najpre smo zapazili da se u Belegišu na „svakom ćošku” nešto zida il’ rekonstruiše, a ono što nije sakriveno građevinskim skelama, vidi se da je tek od nedavno zasijalo u novom, sređenom izdanju. U želji da selo najpre „pretabanamo” točkovima, shvatismo da mu nema kraja. Znamo kada smo i gde ušli, ali izlazak se čini dalekim i nedostižnim, što se nije ispostavilo tačnim, ali svakako jeste nesvakidašnje i gotovo jedinstveno.

– Nemamo probleme s tim što smo skrajnuti, čak to koristimo kao prednost –kaže nam predsednik mesne zajednice Belegiš Miroslav Radaković, vidno zadovoljan životom u tom mestu. – Ne bih rekao da smo jedinstveni, ali smo u svim segmentima poprilično zastupljeni. Imamo razna udruženja koja okupljaju naše meštane, od Lovačkog društva i Udruženja žena, do KUD-a, Šahovskog i Fudbalskog kluba.

Gradi se savremena škola

Najveća investicija koja se trenutno realizuje u Belegišu je izgradnja nove zgrade Osnovne škole „Vera Miščević”, što finansiraju država (70 odsto) i lokalna samouprava (30 odsto), za šta je izdvojeno gotovo 500 miliona dinara. Plan je da grubi građevinski radovi budu gotovi do kraja godine, da bi se s početka naredne, opremila unutrašnjost, a onda i uselilo nastavno osoblje s oko 300 đaka, koji su sada raspoređeni od prvog do četvrtog razreda u Lovačkom domu, a stariji idu u Surduk.

– Ja sam emotivno vezana za staru školu, u nju sam išla kao dete i u njoj sam radila 31 godinu – kaže nam učiteljica trećeg razreda Slavica Mitrović, priznajući da je plakala kada su rušili objekat u kojem je stekla osnovno obrazovanje. – Nismo se navikli na ovaj novi prostor, naročito što nije dovoljno prostran da se deca istrče i budu aktivna. Ali, preuredili smo ga i napravili tri učionice, od kojih dve koristimo. A sad, zbog cele situacije s koronom, podelili smo decu u grupe, pa držimo nastavu po ceo dan. Naporno je, ali i lakše kad radimo s po 13 đaka, pa možemo da im se više posvetimo.

Ipak, baš zato što Dunav tako „zavija”, Belegiš ima specifičan geografski položaj i veliki turistički potencijal, koji planiraju da iskoriste koliko god je moguće. Stoga i najavljuju ponovno oživljavanje, odnosno izgradnju marine na mestu na kojem je bila do šezdesetih godina prošlog veka, do kad su ljudi brodićima išli do Beograda i Zemuna.

– U turističkom smislu nam je u planu da osposobimo tu nekadašnju marinu, čak imamo dosta zainteresovanih investitora iz inostranstva, koji bi želeli da ulože u naše priobalje koje se prostire na više od 300 hektara – nagoveštava Radaković, i dodaje da su u prethodnom periodu uradili putnu infrastrukturu do Dunava, što je posebno privuklo ljude da leto provode u belegiškom vikend-naselju. – U toku letnjeg perioda nam se malte ne duplira broj stanovnika, pa ovde bude i do 8.000 ljudi. Zaista nam je veliki zadatak da preuredimo priobalje i iskoristimo geografski položaj koji imamo. Dunav pravi specifičan luk, a imamo i devet lepih peščanih ostrva.

Osim uređenja obale reke, u planu je i rekonstrukcija centra i izgradnja kružnog toka, dok su u toku radovi na Domu kulture, u kojem će sve organizacije iz sela, uključujući i mesnu zajednicu, imati svoje prostorije i kutak u kojem će realizovati svoje aktivnosti.

Dane provodi u čekanju i sećanju

Diplomirani inženjer agroekonomije i nekadašnji sportski novinar, koji je sarađivao i s „Dnevnikom”, Živan Belanović već neko vreme je u invalidskoj penziji i, kao pravi čuvar svoje čukundedovine, sedi ispred kuće i čeka. Čeka da mu povećaju penziju, čeka da mu se ćerka, koja je diplomirana ekonomistkinja, zaposli, a čeka i da vidi šta će na kraju biti s predlogom da se ukine zubarka u lokalnoj ambulanti.

– Ovde sam rođen i ovo je moja kuća – ponosan je Belanović. – Ja sam bio predsednik mesne zajednice od 1992. do 1996. godine i sećam se da je neko vreme ekspanzija ljudi bila veća, sad je sve nešto umrtvljeno. Ali, lepo se živi ovde, doduše, zavisi kako ko.

– Izgradili smo potpuno nov vrtić i stadion s dva fudbalska terena i upravnom zgradom, preuredili smo groblje, izgradili novu kapelu i preuredili staru, dok nam je pravoslavni hram pre nekoliko godina renoviran – nabraja naš sagovornik, a iz njegove dalje priče uviđamo da se u Belegišu dobro živi jer svako ima gde da se zaposli. – Naši ljudi rade po velikim centrima, odnosno industrijskim zonama u Staroj i Novoj Pazovi, u Banovcima... Imamo i mi desetak firmi, ali su manje. Ima dovoljno radnih mesta i svako ko želi da radi, u svakom trenutku ima gde da se zaposli, što je posebno važno za mlade porodice.

S druge strane, ima i onih koji se bave poljoprivredom, pretežno uzgajajući ratarske kulture, kao što su pšenica, kukuruz i suncokret, a i stočarstvo je poprilično zastupljeno. I zaista, selo živi, u kafićima ima ljudi usred prepodneva kao i u većim mestima, a seoska slava Spasovdan prilika je da se svi meštani okupe na jednom mestu i zabave. Da bi se češće tako družili, a samim tim i privukli ljude sa strane, plan je da se osmisle razne manifestacije. A do tada se čeka još da opština Inđija, kao što je to učinila opština Stara Pazova na svojoj strani, uradi put do Surduka, pa da se do Belegiša dolazi s uživanjem s obe strane.

Lea Radlovački