Јурица Пађен, гитариста, композитор, лидер „Аеродрома”: Кад мисли ми врлудају

– Генерално сам ипак прилично задовољан пријемом нашег новог албума, јер бити препознат у данашњем времену је, доиста, скоро па подвиг – каже Пађен за „Дневник”. – Данас, наиме, готово да више нико не чека да се појави нови ЦД од било кога, као што смо некад с нестрпљењем чекали нове албуме омиљених извођача или нове филмове, књиге... У сваком случају, „Дневни ритуали” су 16 недеља били на хрватској топ 40 листи најпродаванијих албума и изабрани су у „Јутарњем листу” у 20 топ албума за прошлу годину. Сингл „Сунце ми се смије” био је 11 седмица на првом месту регионалне топ листе београдској Радија 202, док је бенд по избору „Рок годишњака” из Београда био на трећем месту најбољих извођача за 2019. И све то уз одличне критике диљем регије.

Као клинци сви смо знали “Обичну љубавну пјесму”, “Кад мисли ми врлудају”, “Фратела”, “Стави праву ствар”… али је “Аеродром” некако у постјугословенској ери мање присутан на српском тржишту од, рецимо, “Парног ваљка”, “Казалишта”, “Атомаца”?

– Па, могу рећи да су те песме и дан данас у етру радио станица широм региона, млађа публика их на концертима зна све. Ево, на пример, „Обична љубавна пјесма” има у последњих неколико година, од кад смо покренули свој Јутјуб канал АеродромТВ, преко 9 милиона прегледа... Свирали смо и два пута на београдском Бир фесту пред огромним бројем публике и одлично примљени... Истина, ваша примедба да смо мање присутни у Србији стоји, јер кроз дужи период био сам члан неких других бендова, с којима сам такође свирао у Србији, док кроз то време групе „Аеродром” није било. Али сада, кад се бенд поново оформио, надам се да ћемо надокнадити пропуштено, наравно кад то ситуација с вирусом допусти.

Мало се ко данас сећа да је “Аеродром” био део последњег новосадског “Боом” фестивала, одржаног 1978, уз “Казалиште”, “Рибљу чорбу”, “Генерацију 5”, “Леб и сол”, “Пекиншку патку”, “Ватрени пољубац”… Да ли је за роцк&roll на овим просторима помало поражавајуће да само ови бендови имају више хитова које данашњи клинци знају напамет него сви актуелни бендови из целе бивше Југе заједно?

– Могу се сложити са том констатацијом, међутим, мислим да се пре ради о глобалном тренду. Ни у свету нема више великих песама, а разлог томе је, по моме мишљењу, преузимање музике од стране индустрије, па се уметничко стваралаштво заменило производњом. И извођачима без карактера, који се, као осигурач за струју, кад прегори, замене новим. Суштина је заправо у томе да је духовност протерана у илегалу, а без ње нема ни уметности..

Крајем седамдесетих тадашња југословенска рок сцена добила је озбиљну дозу адреналина, многе песме настале у време тог креативног бума биле су по свему квалитетније од многих хитова са врха америчке и британске топ листе. Ипак, практично нико из те плејаде није направио иоле озбиљнију каријеру “преко”. Зашто?

– За направити каријеру на Западу, треба имати јако пуно среће и још више новаца, а притом треба имати на уму да тамо по баровима и на улицама свирају аматери који су неупоредиво бољи него многи који се код нас издају за професионалце. Иако, морам рећи, доста је мојих песама снимљено „тамо преко”, од Пољске, Финске, Аустрије, Немачке... а и у регији су моје песме обрадили многи познати извођачи. Тако да би се могло рећи да сам имао ту срећу да будем примећен и ван куће. Управо то је препознала и моја дискографска кућа „Цроатиа рецордс”, па ми на јесен издају двоструко винилно издање са највећим хитовима и придружени ЦД за оне који немају грамофон. Омот ће опремити светски познати уметник Лупино.

Одрастање уз Битлсе својевремено Вас је мотивисало да упишете музичку школу, а онда, пола века касније, сер Пол Макартни објави на свом албуму “Egypt Статион“ песму “Цонфиданте“, која је, по објективном суду софтвера за откривање плагијата, готово до у ноту преписана Ваша песма “Само ме драга не остави” са албума “Избрисани графити” из 1997: иста је мелодија, из истог тоналитета, у потпуно истом темпу, направљена је с акустичним гитарама… И шта сад?

– По закону су довољна 4 такта сличности да се може подигнути тужба, а овде се ради о 16 тактова фрапантне сличности. Значи, није потребно да су песме идентичне, довољно је ово што сам навео, јер видим да доста људи у својим коментарима не разуме у ту проблематику. Хрватско друштво складатеља издало је документ на темељу експертизе њихових стручњака да постоји непобитна сличност између моје и песме сер Пола, а софтвер за препознавање сличности утврдио је подударности на нивоу чак 97 процената... Ипак, не знам још како ће се ствари даље развијати, али у сваком случају велики ми је комплимент што је највећи музичар света 20 година након мене направио нешто идентично. То ми показује да је то што радим у складу са највишим светским стандардима.

Осим што сте један од оснивача “Парног ваљка”, били сте и део “Азре”, потом “Четири аса”… Чисто музички, извођачки, да ли Вама више одговара позиција фронтмена или сајдмена? Приступате ли материјалу ипак нешто другачије када свирате своје и туђе песме?

– Мени одговара свака улога у којој се пронађем, ја сам човек бенда, а циљ је колективно створити чаролију музике, и то је оно што мене мотивише. Дакле, волим бити и фронтмен и сајдмен, битно је да то што се ради буде добро и да ме испуњава. Уосталом, и највеће светске звезде су у неким сарадњама са другим великанима имале помоћну улогу. Превише ега не придодноси успешним сарадњама...

Када смо код “Азре”, сви фанови овог легендарног бенда испратили су скорашње препуцавање Џонија Штулића и Бориса Леинера. Ви се нисте уплитали, мада бисте, претпостављам, имали доста тога да кажете?

– Па, мислим да се велики уметници не би тебали бавити таквим пи...даријама, али нисам ја ту да судим, само дајем своје мишљење. Наравно да сам током своје каријере и ја сведочио бројним и ексцесним и пикантним ситуацијама и анегдотама и можда ће то једног дана бити у некој мојој књизи.

Објавили сте и два ауторска инструментална албума, при чему на „All старс” гостују и Џони Штулић, Зеле Липовача, Хусеин Хасанефендић, Нено Белан, Ведран Божић, Масимо Савић и Никша Братош?

– Што се тиче мојих инструменталних албума, оба су добро прихваћена. Осим одличних критика, „Жицање” је добило награду Фендер за најбољи  инструментални албум 2005. и награду у склопу музичке награде Даворин, у БиХ, за гитаристу године. Албум „All старс” је такође попраћен одличним критикама и наградом Порин. Било би велико задовљство представити тај албум уживо, са свим тим великим гитаристима и музичарима, али због обавеза које ти људи имају, мислим да је немогућа мисија сакупити тих седам величанствених..  Али, ко нас жели слушати, чекамо га на Јутјуб каналу АеродромТВ.

М. Стајић