Jurica Pađen, gitarista, kompozitor, lider „Aerodroma”: Kad misli mi vrludaju

– Generalno sam ipak prilično zadovoljan prijemom našeg novog albuma, jer biti prepoznat u današnjem vremenu je, doista, skoro pa podvig – kaže Pađen za „Dnevnik”. – Danas, naime, gotovo da više niko ne čeka da se pojavi novi CD od bilo koga, kao što smo nekad s nestrpljenjem čekali nove albume omiljenih izvođača ili nove filmove, knjige... U svakom slučaju, „Dnevni rituali” su 16 nedelja bili na hrvatskoj top 40 listi najprodavanijih albuma i izabrani su u „Jutarnjem listu” u 20 top albuma za prošlu godinu. Singl „Sunce mi se smije” bio je 11 sedmica na prvom mestu regionalne top liste beogradskoj Radija 202, dok je bend po izboru „Rok godišnjaka” iz Beograda bio na trećem mestu najboljih izvođača za 2019. I sve to uz odlične kritike diljem regije.

Kao klinci svi smo znali “Običnu ljubavnu pjesmu”, “Kad misli mi vrludaju”, “Fratela”, “Stavi pravu stvar”… ali je “Aerodrom” nekako u postjugoslovenskoj eri manje prisutan na srpskom tržištu od, recimo, “Parnog valjka”, “Kazališta”, “Atomaca”?

– Pa, mogu reći da su te pesme i dan danas u etru radio stanica širom regiona, mlađa publika ih na koncertima zna sve. Evo, na primer, „Obična ljubavna pjesma” ima u poslednjih nekoliko godina, od kad smo pokrenuli svoj Jutjub kanal AerodromTV, preko 9 miliona pregleda... Svirali smo i dva puta na beogradskom Bir festu pred ogromnim brojem publike i odlično primljeni... Istina, vaša primedba da smo manje prisutni u Srbiji stoji, jer kroz duži period bio sam član nekih drugih bendova, s kojima sam takođe svirao u Srbiji, dok kroz to vreme grupe „Aerodrom” nije bilo. Ali sada, kad se bend ponovo oformio, nadam se da ćemo nadoknaditi propušteno, naravno kad to situacija s virusom dopusti.

Malo se ko danas seća da je “Aerodrom” bio deo poslednjeg novosadskog “Boom” festivala, održanog 1978, uz “Kazalište”, “Riblju čorbu”, “Generaciju 5”, “Leb i sol”, “Pekinšku patku”, “Vatreni poljubac”… Da li je za rock&roll na ovim prostorima pomalo poražavajuće da samo ovi bendovi imaju više hitova koje današnji klinci znaju napamet nego svi aktuelni bendovi iz cele bivše Juge zajedno?

– Mogu se složiti sa tom konstatacijom, međutim, mislim da se pre radi o globalnom trendu. Ni u svetu nema više velikih pesama, a razlog tome je, po mome mišljenju, preuzimanje muzike od strane industrije, pa se umetničko stvaralaštvo zamenilo proizvodnjom. I izvođačima bez karaktera, koji se, kao osigurač za struju, kad pregori, zamene novim. Suština je zapravo u tome da je duhovnost proterana u ilegalu, a bez nje nema ni umetnosti..

Krajem sedamdesetih tadašnja jugoslovenska rok scena dobila je ozbiljnu dozu adrenalina, mnoge pesme nastale u vreme tog kreativnog buma bile su po svemu kvalitetnije od mnogih hitova sa vrha američke i britanske top liste. Ipak, praktično niko iz te plejade nije napravio iole ozbiljniju karijeru “preko”. Zašto?

– Za napraviti karijeru na Zapadu, treba imati jako puno sreće i još više novaca, a pritom treba imati na umu da tamo po barovima i na ulicama sviraju amateri koji su neuporedivo bolji nego mnogi koji se kod nas izdaju za profesionalce. Iako, moram reći, dosta je mojih pesama snimljeno „tamo preko”, od Poljske, Finske, Austrije, Nemačke... a i u regiji su moje pesme obradili mnogi poznati izvođači. Tako da bi se moglo reći da sam imao tu sreću da budem primećen i van kuće. Upravo to je prepoznala i moja diskografska kuća „Croatia records”, pa mi na jesen izdaju dvostruko vinilno izdanje sa najvećim hitovima i pridruženi CD za one koji nemaju gramofon. Omot će opremiti svetski poznati umetnik Lupino.

Odrastanje uz Bitlse svojevremeno Vas je motivisalo da upišete muzičku školu, a onda, pola veka kasnije, ser Pol Makartni objavi na svom albumu “Egypt Station“ pesmu “Confidante“, koja je, po objektivnom sudu softvera za otkrivanje plagijata, gotovo do u notu prepisana Vaša pesma “Samo me draga ne ostavi” sa albuma “Izbrisani grafiti” iz 1997: ista je melodija, iz istog tonaliteta, u potpuno istom tempu, napravljena je s akustičnim gitarama… I šta sad?

– Po zakonu su dovoljna 4 takta sličnosti da se može podignuti tužba, a ovde se radi o 16 taktova frapantne sličnosti. Znači, nije potrebno da su pesme identične, dovoljno je ovo što sam naveo, jer vidim da dosta ljudi u svojim komentarima ne razume u tu problematiku. Hrvatsko društvo skladatelja izdalo je dokument na temelju ekspertize njihovih stručnjaka da postoji nepobitna sličnost između moje i pesme ser Pola, a softver za prepoznavanje sličnosti utvrdio je podudarnosti na nivou čak 97 procenata... Ipak, ne znam još kako će se stvari dalje razvijati, ali u svakom slučaju veliki mi je kompliment što je najveći muzičar sveta 20 godina nakon mene napravio nešto identično. To mi pokazuje da je to što radim u skladu sa najvišim svetskim standardima.

Osim što ste jedan od osnivača “Parnog valjka”, bili ste i deo “Azre”, potom “Četiri asa”… Čisto muzički, izvođački, da li Vama više odgovara pozicija frontmena ili sajdmena? Pristupate li materijalu ipak nešto drugačije kada svirate svoje i tuđe pesme?

– Meni odgovara svaka uloga u kojoj se pronađem, ja sam čovek benda, a cilj je kolektivno stvoriti čaroliju muzike, i to je ono što mene motiviše. Dakle, volim biti i frontmen i sajdmen, bitno je da to što se radi bude dobro i da me ispunjava. Uostalom, i najveće svetske zvezde su u nekim saradnjama sa drugim velikanima imale pomoćnu ulogu. Previše ega ne pridodnosi uspešnim saradnjama...

Kada smo kod “Azre”, svi fanovi ovog legendarnog benda ispratili su skorašnje prepucavanje Džonija Štulića i Borisa Leinera. Vi se niste uplitali, mada biste, pretpostavljam, imali dosta toga da kažete?

– Pa, mislim da se veliki umetnici ne bi tebali baviti takvim pi...darijama, ali nisam ja tu da sudim, samo dajem svoje mišljenje. Naravno da sam tokom svoje karijere i ja svedočio brojnim i ekscesnim i pikantnim situacijama i anegdotama i možda će to jednog dana biti u nekoj mojoj knjizi.

Objavili ste i dva autorska instrumentalna albuma, pri čemu na „All stars” gostuju i Džoni Štulić, Zele Lipovača, Husein Hasanefendić, Neno Belan, Vedran Božić, Masimo Savić i Nikša Bratoš?

– Što se tiče mojih instrumentalnih albuma, oba su dobro prihvaćena. Osim odličnih kritika, „Žicanje” je dobilo nagradu Fender za najbolji  instrumentalni album 2005. i nagradu u sklopu muzičke nagrade Davorin, u BiH, za gitaristu godine. Album „All stars” je takođe popraćen odličnim kritikama i nagradom Porin. Bilo bi veliko zadovljstvo predstaviti taj album uživo, sa svim tim velikim gitaristima i muzičarima, ali zbog obaveza koje ti ljudi imaju, mislim da je nemoguća misija sakupiti tih sedam veličanstvenih..  Ali, ko nas želi slušati, čekamo ga na Jutjub kanalu AerodromTV.

M. Stajić