Зоран Гутовић: Време ће се делити на оно пре и оно после пандемије

Првом, чији је аутор један од наших најбољих познавалаца Његошевог дела, направљен је нови корак у осветљавању места Петра II Петровића у српској култури; друга монографија је плод деценијског труда професора Симеуновића, којим је показао како је српски народ, „држећи се чврсто у православној вери и љубави према Богу и роду, у периоду од скоро пет векова  робовања, храбро одолео сваком облику угњетавања и остао веран идеалу обновљења српске државности”.

– Имам утисак да ће се дешавања у свету и у Србији, а тиме и у српској култури и издаваштву, делити на време пре пандемије и после пандемије – каже за „Дневник” оснивач и директор „Православне речи” Зоран Гутовић. –  Представљање ових двеју заиста капиталних монографија било је заказано за април и мај. Морали смо, међутим, да промоције откажемо, односно одгодимо, при томе ни данас не знајући да ли ће се и када одржати. А „Православна реч” је кућа која велику пажњу и значај даје представљању својих нових наслова. На њима се окупи велики број љубитеља књиге, угледних појединаца, наших сарадника и представника најзначајнијих институција у Србији. На тај начин одајемо почаст свакој новој књизи и у неку руку јој пожелимо срећан пут према читаоцима и библиотекама. Тога више нема или нема бар за сада.

Постоји ли бојазан да ће, и када ова пошаст прође, управо култура бити та која ће у потоњем времену највише морати да стеже каиш, јер ће све друго бити важније? 

– Верујем да је свима позната анегдота када је Винстон Черчил, на предлог ратних министара да средства за културу преусмери у ратни buyеt, упитао: „Па шта ћемо онда бранити“? На културу се никада не сме заборавити, нити нам она сме постати мање важна. Стезања каиша ће сигурно бити, али не смемо дозволити да то стезање у култури буде њена омча око врата. Све је важно и у том редоследу важности култура мора бити равноправна са осталим  важним сегментима друштва - привредом, економијом, пословањем, животом... Култура крепи, охрабрује. Култура оплемењује и снажи. Она је за Србију врло значајна, јер захваљујући њој се препознајемо у свету. Захваљујући њој смо опстали. Она је наше уточиште. Српска култура је наш најбољи амбасадор. Зато култури увек треба рећи: Да!

Могу ли се уопште правити релевантни издавачки планови или је приоритет  “одржати главу изнад воде”?

– Рекао бих и једно и друго. Тако смо и пресложили обавезе и поставили нови начин рада у „Православној речи”. Тачно је да смо одгодили представљање наведених књига, али то не значи да смо одгодили све планове или, не дај Боже, стали с радом. У складу са смерницама, чувајући здравље радника и поштујући све мере предострожности наставили смо даље, планирајући и припремајући нове пројекте. А њихов број није мали. Навешћу само неколико, најзначајнијих. Припремамо капиталну монографију „Свети Сава“. Селимир Радуловић је уредник издања, а уз Божју помоћ и високопреосвећени владика бачки Иринеј ће написати значајно слово о нашем првом архиепископу. Такође, песник Зоран Костић из Републике Српске припрема збирку поезије која носи радни наслов „Тридесет руских пјесника“, паралелно на руском и српском језику. 

Свакако морам да истакнем да је поводом 800-годишњице СПЦ, епископ др Јован (Пурић) припремио је за штампу рукопис „Венац лепоте“ (лепота византијског и српског наслеђа). Несрећна дешавања око епидемије вируса су мало померила њено објављивање, али све припреме су приведене крају и очекујемо да ће све наведене књиге врло брзо изаћи из штампе. Дакле, лако је закључити да ми у „Православној речи” имамо много планова, не одустајемо од њих, али у исто време  бринемо о здрављу нашег малог али јаког  колектива.

У каквој су заправо позицији данас издавачке куће, надају ли се и издавачи да ће се наћи и за њих простора у пакету државне помоћи?

– Деценијама уназад за песимисте или умерене оптимисте ситуација у српском издаваштву није добра. Велике издавачке куће су пропале или пропадају, нове су се појавиле на издавачкој карти Србије. Неке су постале велике, значајне и важне, неке су нестале у врло кратком времену а неке се боре, преживљавају или опстају. Увек је тако било а  биће и у будућности, невезано за новонасталу ситуацију. Истина, неке токове и дешавања пандемија може убрзати.  Шта ће се десити са издавачком кућом зависи од више фактора. Уређивачка политика је један од веома важних. Ми у „Православној речи” имамо врло јасну уређивачку политику. Никада нам није био важан квантитет, већ је фокус био на квалитету објављених наслова. Нисмо постављали себи за циљ да објавимо стотине наслова који не могу стићи до крајњег купца, односно читаоца. Уклапали смо се у материјална средства којима располажемо и у складу с њима правили нове планове. Морам при томе да нагласим да смо при објављивању капиталних монографија у последњих 7-8 година имали врло значајну помоћ у финансијским средствима од Министарства културе Србије, Покрајинског секретаријата за културу као и Града Новог Сада, на чему сам им веома захвалан.

Такође, када је пандемија узела маха, када је посао скоро стао и у време када су књижаре биле затворене а обичан читалац се борио да сачува здравље и да преживи, врло значајна помоћ је стигла од државе у виду три лична дохотка. Помогла су нам да не издвајамо, из ионако ограничених средстава, новац за лична примања запослених.

Мирослав Стајић