Нинине мустре: Тренинг

Међутим, та предиспозиција је само мали део пута ка успеху. Све остало је тренинг. Да бих постигла изванредност у било којој области, морам баш много и вредно да вежбам. Морам да будем упорна, истрајна, да прихватам и успоне и падове и да будем истински посвећена ономе у чему желим да се издигнем изнад осредњости.

Овде не говорим о такмичењу, које сам као концепт живљења почела да избегавам последњих неколико година, када сам схватила да ме такмичење одваја од других, а одвојеност не постоји, осим у нашим главама. Овде говорим о сопственој осредњости и о постизању изванредности у односу на саму себе каква сам била некада, или каква сам била јуче. За то је неопходан један веома важан предуслов: да познајем себе што боље, да видим нека своја понашања што објективније, да схватим да мој доживљај света и живота не мора да се поклапа са доживљајима других, и да прихватим да можда, понекад и нисам у праву. Након дугогодишњег напора да упознам себе, да схватим ко сам и зашто се понашам тако како се понашам, почела сам полако да стичем увид у одговоре на та питања. То наравно доноси одређену дозу свесности у оним критичним моментима када се понашам по аутоматизму и када реагујем онако како сам одувек реаговала, а стварност у којој сам живела ми се и поред тога што сам радила најбоље што сам знала, није баш допадала. Дешавало ми се да за време ограничене слободе кретања кренем да нешто обавим и да пред излазак из куће свесно замислим позитиван ток догађаја на мом путу и себе, како се радосна и задовољна због обављених обавеза враћам кући. Након тога, у институцијама и радњама није било гужве, људи са којима сам се сретала били су љубазни и предусретљиви и све што сам себи зацртала, обавила бих лако и без икаквих проблема. А у оним тренуцима када бих из куће изашла у журби и некој нервози, са питањем хоћу ли стићи на време и обавити све како сам замислила, тада би скоро на свим семафорима било црвено, улице би биле затворене због фудбалских утакмица, или збога неких радова, па бих морала да идем неким околним путевима, било би застоја и гужви на све стране. То би ми као по правилу уносило још већу нервозу, правила бих грешке у саобраћају и додатно бих себи компликовала ситуацију. Једини начин да мало ублажим компликације био би да бар на кратко застанем и неколико пута дубоко удахнем и издахнем. То је ефикасни лек, али га се на жалост, не сетим увек.

То су тренуци у којима схватам да је тренинг неопходан. Свакодневни, упорни доследни тренинг воље, дубоког дисања и освешћивања својих (ако су моје) мисли и поступака, доноси одличне резултате. Све мање су шансе да из куће излазим „к'о мува без главе“ и све чешће ми се догађа да чак и у сред највећих гужви, на сваком семафору буде зелено, а понека иначе прометна улица, буде скоро празна. Зато се свакога дана враћам свом тренингу са све више радости и воље, јер видим из дана у дан, да су околности око мене све боље и боље.