Ninine mustre: Trening

Međutim, ta predispozicija je samo mali deo puta ka uspehu. Sve ostalo je trening. Da bih postigla izvanrednost u bilo kojoj oblasti, moram baš mnogo i vredno da vežbam. Moram da budem uporna, istrajna, da prihvatam i uspone i padove i da budem istinski posvećena onome u čemu želim da se izdignem iznad osrednjosti.

Ovde ne govorim o takmičenju, koje sam kao koncept življenja počela da izbegavam poslednjih nekoliko godina, kada sam shvatila da me takmičenje odvaja od drugih, a odvojenost ne postoji, osim u našim glavama. Ovde govorim o sopstvenoj osrednjosti i o postizanju izvanrednosti u odnosu na samu sebe kakva sam bila nekada, ili kakva sam bila juče. Za to je neophodan jedan veoma važan preduslov: da poznajem sebe što bolje, da vidim neka svoja ponašanja što objektivnije, da shvatim da moj doživljaj sveta i života ne mora da se poklapa sa doživljajima drugih, i da prihvatim da možda, ponekad i nisam u pravu. Nakon dugogodišnjeg napora da upoznam sebe, da shvatim ko sam i zašto se ponašam tako kako se ponašam, počela sam polako da stičem uvid u odgovore na ta pitanja. To naravno donosi određenu dozu svesnosti u onim kritičnim momentima kada se ponašam po automatizmu i kada reagujem onako kako sam oduvek reagovala, a stvarnost u kojoj sam živela mi se i pored toga što sam radila najbolje što sam znala, nije baš dopadala. Dešavalo mi se da za vreme ograničene slobode kretanja krenem da nešto obavim i da pred izlazak iz kuće svesno zamislim pozitivan tok događaja na mom putu i sebe, kako se radosna i zadovoljna zbog obavljenih obaveza vraćam kući. Nakon toga, u institucijama i radnjama nije bilo gužve, ljudi sa kojima sam se sretala bili su ljubazni i predusretljivi i sve što sam sebi zacrtala, obavila bih lako i bez ikakvih problema. A u onim trenucima kada bih iz kuće izašla u žurbi i nekoj nervozi, sa pitanjem hoću li stići na vreme i obaviti sve kako sam zamislila, tada bi skoro na svim semaforima bilo crveno, ulice bi bile zatvorene zbog fudbalskih utakmica, ili zboga nekih radova, pa bih morala da idem nekim okolnim putevima, bilo bi zastoja i gužvi na sve strane. To bi mi kao po pravilu unosilo još veću nervozu, pravila bih greške u saobraćaju i dodatno bih sebi komplikovala situaciju. Jedini način da malo ublažim komplikacije bio bi da bar na kratko zastanem i nekoliko puta duboko udahnem i izdahnem. To je efikasni lek, ali ga se na žalost, ne setim uvek.

To su trenuci u kojima shvatam da je trening neophodan. Svakodnevni, uporni dosledni trening volje, dubokog disanja i osvešćivanja svojih (ako su moje) misli i postupaka, donosi odlične rezultate. Sve manje su šanse da iz kuće izlazim „k'o muva bez glave“ i sve češće mi se događa da čak i u sred najvećih gužvi, na svakom semaforu bude zeleno, a poneka inače prometna ulica, bude skoro prazna. Zato se svakoga dana vraćam svom treningu sa sve više radosti i volje, jer vidim iz dana u dan, da su okolnosti oko mene sve bolje i bolje.