НОВИ САД И АРХИТЕКТУРА Зен башта у Музеју савремене уметности Војводине

Док су са старе Подбаре потицали баштовани и bostanyijе који су своје производе лиферовали далеко на север, суседни кварт, Роткварија,  чак је названа по баштенском поврћу. Мада је сада то већ дубока прошлост а баште су, углавном, давно ишчезле уступивши место новим вишеспратницама.

Како је историја мрвила сваку од наредних генерација које су водили уређење града, на жалост њених становника, Нови Сад није успео да организује макар и малу ботаничку башту, као што је то случај са бројним еврпским градовима који се данас поносе својим, мањим или већим ботаничким баштама и вртовима. Код нас ботаничке баште постоје у Београду (Јевремовац, 1874) и у оквиру суботичког золошког врта, основаног 1950. Још постоји, знатно руинирана, Дворска башта у Сремским Карловцима, смештена иза Гимназије, настала за време патријарха Рајачића у првој половини 19. века. Данашњи изглед се никако не слаже са њеним статусом просторно културно-историјске целине од изузетног значаја.

Ипак, у центру Новог Сада, поред Дунавског парка, постоји једна мала, скоро невидљива, башта. Тачније, прави зен врт у атријуму Музеја савремене уметности Војводине. Пројектована наменски као слободни врт, са посебно одабраним растињем, по избору познатог инг. хорикултуре др Милана Sapunyića (1925-2006), првог доктора наука на Одсеку за пејзажну архитектуру и хортикултуру Шумарског факултета у Београду. Др Sapunyić је био један од оснивача Покрајинског завода за заштиту природе Војводине и Природњачког музеја као и дугогодишњи члан УПИДИВ-а, један од ретких пејзажних архитеката који су ушли у сферу уметничког и просторног планирања у области хортикуптуре.

Атријум МСУВ је још када је био део Музеја социјалистичке револуције био место познато као једна од најлепших микро целина у хортикултурном уређењу града. Како је читава зграда музеја фактички замишљена као правилно геометријски издубљена коцка укопана у тло, са атријумом изнад подрумских депоа, врт је одувек био његов саставни део, осмишљен још у пројектној варијанти с почетка шездесетих година. По предању сав камен којим су поплочане стазе врта потиче са места историјских битака партизанске борбе – Сутјеска, Тјентиште итд. Сличан је случај био и 1885. године када је подигнут споменик Бранку Радичевићу на Стражилову, где су симболично уграђене различите врсте камена са простора Балкана насељеним српским становништвом. Како у овом музејском врту током већег дела дана нема директног дотока сунчеве светлости, избор биљака је морао бити ограничен на пузавица, зимзелене тише и хедере, док су за цветне аранжмане одабране жбунасте хортензије са цветним гроздовима и кане, док је лешник из новијег времена. У врту се налазе скулпторски радови Владимира Лабата и Павла Радовановића (Самоуправљач) који употпуњавају високу естетизираност читавог простора. Овај специфичан врт до данас је успешно сачуван у аутентичаном облику а његова оригинална атмосфера природног амбијента, уз присуство биљака, воде и уметничких дела, представља јединствен вртни простор у центру града. За данашњи изглед врта заслужан је Влада Секулић који предано ради и брине око његовог уређења и одржавања.

Када је реч о ботаничкој башти или пак о врту, чини се, адекватно место би могао бити простор Воденог града, у залеђу Петроварадинског градића, где би, уз много умешности и мало организације, бар привремено или пак повремено, било могуће уредити једну (одрживу) ботаничку башту са оригиналном, барском биоценозом о којој сањају многи Новосађани. Или да се мало више припази на Дворску башту у Сремским Карловцима.

 Владимир Митровић