Александар Станков, директор опере СНП-а: Севиљски берберин можда и на Андревљу

Серија од четири мини концерта на четири различите локације у граду прексиноћ се завршила, и вероватно је не само публику у околним зградама, него и саме извођаче, испунила крајње позитивним осећајем. Осморо чланова оркестра и прваци Опере СНП-а Јелена Кончар и Жељко Р. Андрић, под управом маестра Андрее Солинаса, госта из Италије, вероватно ће ову „мини турнеју” посебно памтити.

Захваљујући се публици на пријему ових концерата, најстарији српски професионални театар је на Фејсбук страници поручио: “Док глумимо на позорници, понекад се занесемо сопственом филозофијом позоришта, улогом претеча друштвених промена, и у томе изоставимо публику. Не можемо да очекујемо да ћемо се сутра вратити у сале, као да се ништа никада није десило, али можемо да се вратимо коренима позоришта и музике, можемо да се вратимо публици. Нама је недостајало да свирамо. Недостајала нам је наша публика. И, да будемо искрени, звук аплауза. Али нас је ипак изненадила емоција. Наша и ваша.”

„Добродошли у Српско народно позориште. Како ви не можете код нас, ми смо одлучили да дођемо вама. Молимо вас да искључите ваше мобилне телефоне и само овога пута, супротно свим правилима позоришта, узмите пиће и грицкалице. Чекамо вас на балкону”. Овим речима започео је први концерт ове мини турнеје, чије утиске, као и даље кораке и планове, за наш лист износи директор Опере СНП-а Александар Станков, виолиста који се у овој прилици својим колегама придружио у свирању.  – Од самог почетка пандемије ми смо се трудили да дођемо некако до наших гледалаца, почев од видео – снимка нашег онлајн извођења песме „Бела ћао“, преко дана СНП-а 27. марта, када смо на кућне прагове наших најстаријих суграђана доносили позориште, у њихове домове, и велике међународне сарадње колега из Италије, Турске, и Кине у онлајн извођењу Бетовенове „Оде радости“. Дошли смо на идеју да одржимо ову серију од четири мини концерта у различитим деловима нашег града. Идеја је била да нашим суграђанима свирамо под балконима, да им релаксирамо, колико је то могуће ове карантинске дане, а да се истовремено захвалимо свим људима који су обављали своје задатке, док смо ми морали да боравимо у својим домовима. У четвртак 30. априла почела је серија концерата, прво смо имали концерт на Подбари, па на Лиману и Детелинари, а последњи у низу организовали смо на углу Булевара ослобођења и Улице Пап Павла. Наравно, сви концерти су били организовани и реализовани уз помоћ Полицијске управе Нови Сад, без којих ово не би могли да урадимо. Одушевљење грађана се могло видети на сва четири концерта, људи су веома емотивно реаговали, чак су мушкатле из својих жардињера с балкона бацали уметницима, тако да је ово стварно било добра идеја. Успели смо у том покушају да некако променимо ове истоветне дане које проводимо у карантину – истиче Александар Станков.

 Како сте бирали музичаре? Да ли су се сами јављали?

– Наравно да због мера које су донете, нисмо могли у великом броју да ангажујемо музичаре, међутим, сваки члан Опере СНП–а је увек био и више него расположен да учествује у овим акцијама. Ми смо гледали да смањимо на неки број, који не би био превелик за ову серију концерата. Програм смо саставили тако што смо бирали популарну класику која је пријемчива свима. Заправо, желели смо да свако, ко можда никада није дошао у позориште, и никада није отишао на концерт класичне музике, препозна композицију. Па смо тако свирали Моцартову „Малу ноћну музику“, и „Хабанеру“ из Бизеове опере „Кармен“, коју је фантастично отпевала наша првакиња Опере СНП–а Јелена Кончар. На крају, као бис, пошто нас је публика с балкона стално враћала на бис, одсвирали бисмо сада већ свима добро познату песму „Бела ћао“, тако да сам сигуран да ће, после нормализације целе ситуације, и када поново будемо могли да се вратимо у позориште, сале на оперским представама бити пуне.

 Када мислите да ће се то догодити? Сада већ креће нека убрзана нормализација. Глумац Радослав Миленковић је објавио на Фејсбуку да ће 11.маја у Чешкој почети да се играју представе на којима ће бити максимално сто људи. Да ли је то уопште изводљиво, или ћемо ипак чекати и тек с јесени кренути у позориште?

– Различите су информације, разне су и земље света у којима се доносе мере, па тако ја имам рецимо информацију да ће у Италији позоришта бити отворена у последњој фази нормализације, а то је негде у децембру месецу. Ја се искрено надам да код нас неће бити тако, али, у сваком случају, ми имамо план који ћемо спроводити преко лета, у летњим месецима, с обзиром на то да ће мали број људи одлазити ван града због ове ситуације, и да ће бити отежано путовање у стране земље. Имамо неки план да, шта год будемо могли, и коју год представу будемо могли, свирамо на отвореном. Највероватније се те представе неће одржавати у самом граду, али у околини Новог Сада има пуно локалитета на којима може да се одржи нека мања, камерна представа. Рецимо, по Фрушкој гори има много места, као Летенка и Андревље. Има пуно простора на којима бисмо могли да одржимо концерт а да притом не нарушавамо мере социјалног дистанцирања у затвореном простору.

 Имате ли у виду шта бисте могли тамо да изведете?

– Пуно сам размишљао о томе. Имамо неколико представа које можемо да, рецимо, изведемо с мањим бројем извођача. Имамо добра искуства са нашом представом „Севиљски берберин“, која лако може да се расформира и прилагођава различитим сценама. Били смо на више фестивала с том представом и никада нисмо имали проблем у транспорту, у монтажи. Буквално се може прилагодити за било коју величину сцене, и за било коју врсту сцене. Или, на пример, дечја представа „Чаробна фрула“, која је исто мала у габаритима, а има још неколико других представа које би могле ући у обзир. Надамо се повратку од следеће сезоне у позориште.

 Шта је било у плану до краја сезоне, односно до краја ове године? Има ли неких предлога на нивоу целе куће шта и како даље радити?

– Ми тек очекујемо велики састанак колегијума, на којем ћемо одлучити шта и како даље. Оно што је очигледно је да све што смо испланирали, неће моћи да се реализује до краја ове године. Време је пресудно, отишло нам је безмало два месеца која сад не можемо да вратимо уназад. Ми смо стали у сред припреме премијере балета „Охридска легенда“. Практично је та представа била готова, завршена, декор је био готов, костими, пробе оркестра су почеле увелико да се одвијају, и 27. марта је требало да буде премијера. Затим, такође смо кренули у музичке припреме Моцартове опере „Дон Ђовани“. Планирали смо до краја ове године да направимо и премијеру Штраусовог „Слепог миша“, затим и обнове неких мањих представа. Сада треба сести и пажљиво направити план и програм шта ћемо даље, и како ћемо, шта ћемо успети да изведемо, а шта не.

  Кроз недавне акције сте прошли, и реализовали их, са маестром Андреом Солинасом. Хоће ли он бити ту и кад се нормализује стање?

– Маестро Солинас је, не знам да кажем да ли на жалост, или на срећу, остао практично заробљен у Новом Саду, јер је потписао уговор за ангажман у Турској, и требало је да буде пар дана у Новом Саду, а затим да седне у авион и да оде у Турску. Међутим, десило се то што се десило, и он је остао у Новом Саду, тако да смо ми на све начине покушавали да му се нађемо некако. Ипак је у страној земљи остао заробљен, сам, у стану без игде икога, и ми смо му се као колеге нашли да му мало олакшамо све ово. Сигурно ћемо са маестром још сарађивати, зато што је сарадња са њима била стварно добра, још из периода када смо били на турнеји у Кини, и када смо направили један леп однос, оркестар и он, тако да ћемо га сигурно још ангажовати.

 Свакако ће та сарадња са њим остати упамћена и по песми „Бела ћао“?

– Тај први видео смо направили да би некако пружили подршку нашим колегама у свету, јер су стварно у земљама Западне Европе музичари у страшно лошој позицији, нарочито слободни уметници. Пример је маестро Солинас. У Италији свако ко је имао неки уговор, а уколико уговорени посао посао није реализован, ништа није добијао. Они су препуштени сами себи буквално. У страшно тешкој су ситуацији, и у Италији, па и у Немачкој. У Америци имамо колеге који су живели од тих хонорарних послова. Све је то било лепо док се дешавало, а у моменту кад се све то зауставило, кад су отказивани масовни скупови, они су препуштени сами себи. Ми се ту још некако држимо, можда и зато што нас нема јако пуно.

 Сад сте публику навикли на неке лепе акције у овим данима, па вероватно очекује у неку наредну. Шта имате у плану?

– Ми сада правимо планове, и не бих сада ништа износио, јер би то требало да буде изненађење.

 Дакле, биће их још?

– Хоће сигурно, већ смо кренули у припрему новог изненађења, тако да га ускоро очекујте од нас.

 Сви извођачи су вам доступни? Није било отказивања сарадње са онима у хонорарном статусу?

– Видите, апсолутно са свима са којима смо имали неке планове, потписали уговоре, и обавезали се, ми према њима, и они према нама, ми настављамо сарадњу. Е, сад, питање је само техничко, како ћемо то сад изводити и када ћемо њих ангажовати. Ни са једним уметником са којим имамо неку сарадњу, било какве врсте, нисмо прекинули ни однос, ни контакт. Просто, испомажемо се, једни према другима, и то је то. Још увек ситуација није алармантна по том питању, и трудимо се да и њих испоштујемо.

Н. Пејчић