Aleksandar Stankov, direktor opere SNP-a: Seviljski berberin možda i na Andrevlju

Serija od četiri mini koncerta na četiri različite lokacije u gradu preksinoć se završila, i verovatno je ne samo publiku u okolnim zgradama, nego i same izvođače, ispunila krajnje pozitivnim osećajem. Osmoro članova orkestra i prvaci Opere SNP-a Jelena Končar i Željko R. Andrić, pod upravom maestra Andree Solinasa, gosta iz Italije, verovatno će ovu „mini turneju” posebno pamtiti.

Zahvaljujući se publici na prijemu ovih koncerata, najstariji srpski profesionalni teatar je na Fejsbuk stranici poručio: “Dok glumimo na pozornici, ponekad se zanesemo sopstvenom filozofijom pozorišta, ulogom preteča društvenih promena, i u tome izostavimo publiku. Ne možemo da očekujemo da ćemo se sutra vratiti u sale, kao da se ništa nikada nije desilo, ali možemo da se vratimo korenima pozorišta i muzike, možemo da se vratimo publici. Nama je nedostajalo da sviramo. Nedostajala nam je naša publika. I, da budemo iskreni, zvuk aplauza. Ali nas je ipak iznenadila emocija. Naša i vaša.”

„Dobrodošli u Srpsko narodno pozorište. Kako vi ne možete kod nas, mi smo odlučili da dođemo vama. Molimo vas da isključite vaše mobilne telefone i samo ovoga puta, suprotno svim pravilima pozorišta, uzmite piće i grickalice. Čekamo vas na balkonu”. Ovim rečima započeo je prvi koncert ove mini turneje, čije utiske, kao i dalje korake i planove, za naš list iznosi direktor Opere SNP-a Aleksandar Stankov, violista koji se u ovoj prilici svojim kolegama pridružio u sviranju.  – Od samog početka pandemije mi smo se trudili da dođemo nekako do naših gledalaca, počev od video – snimka našeg onlajn izvođenja pesme „Bela ćao“, preko dana SNP-a 27. marta, kada smo na kućne pragove naših najstarijih sugrađana donosili pozorište, u njihove domove, i velike međunarodne saradnje kolega iz Italije, Turske, i Kine u onlajn izvođenju Betovenove „Ode radosti“. Došli smo na ideju da održimo ovu seriju od četiri mini koncerta u različitim delovima našeg grada. Ideja je bila da našim sugrađanima sviramo pod balkonima, da im relaksiramo, koliko je to moguće ove karantinske dane, a da se istovremeno zahvalimo svim ljudima koji su obavljali svoje zadatke, dok smo mi morali da boravimo u svojim domovima. U četvrtak 30. aprila počela je serija koncerata, prvo smo imali koncert na Podbari, pa na Limanu i Detelinari, a poslednji u nizu organizovali smo na uglu Bulevara oslobođenja i Ulice Pap Pavla. Naravno, svi koncerti su bili organizovani i realizovani uz pomoć Policijske uprave Novi Sad, bez kojih ovo ne bi mogli da uradimo. Oduševljenje građana se moglo videti na sva četiri koncerta, ljudi su veoma emotivno reagovali, čak su muškatle iz svojih žardinjera s balkona bacali umetnicima, tako da je ovo stvarno bilo dobra ideja. Uspeli smo u tom pokušaju da nekako promenimo ove istovetne dane koje provodimo u karantinu – ističe Aleksandar Stankov.

 Kako ste birali muzičare? Da li su se sami javljali?

– Naravno da zbog mera koje su donete, nismo mogli u velikom broju da angažujemo muzičare, međutim, svaki član Opere SNP–a je uvek bio i više nego raspoložen da učestvuje u ovim akcijama. Mi smo gledali da smanjimo na neki broj, koji ne bi bio prevelik za ovu seriju koncerata. Program smo sastavili tako što smo birali popularnu klasiku koja je prijemčiva svima. Zapravo, želeli smo da svako, ko možda nikada nije došao u pozorište, i nikada nije otišao na koncert klasične muzike, prepozna kompoziciju. Pa smo tako svirali Mocartovu „Malu noćnu muziku“, i „Habaneru“ iz Bizeove opere „Karmen“, koju je fantastično otpevala naša prvakinja Opere SNP–a Jelena Končar. Na kraju, kao bis, pošto nas je publika s balkona stalno vraćala na bis, odsvirali bismo sada već svima dobro poznatu pesmu „Bela ćao“, tako da sam siguran da će, posle normalizacije cele situacije, i kada ponovo budemo mogli da se vratimo u pozorište, sale na operskim predstavama biti pune.

 Kada mislite da će se to dogoditi? Sada već kreće neka ubrzana normalizacija. Glumac Radoslav Milenković je objavio na Fejsbuku da će 11.maja u Češkoj početi da se igraju predstave na kojima će biti maksimalno sto ljudi. Da li je to uopšte izvodljivo, ili ćemo ipak čekati i tek s jeseni krenuti u pozorište?

– Različite su informacije, razne su i zemlje sveta u kojima se donose mere, pa tako ja imam recimo informaciju da će u Italiji pozorišta biti otvorena u poslednjoj fazi normalizacije, a to je negde u decembru mesecu. Ja se iskreno nadam da kod nas neće biti tako, ali, u svakom slučaju, mi imamo plan koji ćemo sprovoditi preko leta, u letnjim mesecima, s obzirom na to da će mali broj ljudi odlaziti van grada zbog ove situacije, i da će biti otežano putovanje u strane zemlje. Imamo neki plan da, šta god budemo mogli, i koju god predstavu budemo mogli, sviramo na otvorenom. Najverovatnije se te predstave neće održavati u samom gradu, ali u okolini Novog Sada ima puno lokaliteta na kojima može da se održi neka manja, kamerna predstava. Recimo, po Fruškoj gori ima mnogo mesta, kao Letenka i Andrevlje. Ima puno prostora na kojima bismo mogli da održimo koncert a da pritom ne narušavamo mere socijalnog distanciranja u zatvorenom prostoru.

 Imate li u vidu šta biste mogli tamo da izvedete?

– Puno sam razmišljao o tome. Imamo nekoliko predstava koje možemo da, recimo, izvedemo s manjim brojem izvođača. Imamo dobra iskustva sa našom predstavom „Seviljski berberin“, koja lako može da se rasformira i prilagođava različitim scenama. Bili smo na više festivala s tom predstavom i nikada nismo imali problem u transportu, u montaži. Bukvalno se može prilagoditi za bilo koju veličinu scene, i za bilo koju vrstu scene. Ili, na primer, dečja predstava „Čarobna frula“, koja je isto mala u gabaritima, a ima još nekoliko drugih predstava koje bi mogle ući u obzir. Nadamo se povratku od sledeće sezone u pozorište.

 Šta je bilo u planu do kraja sezone, odnosno do kraja ove godine? Ima li nekih predloga na nivou cele kuće šta i kako dalje raditi?

– Mi tek očekujemo veliki sastanak kolegijuma, na kojem ćemo odlučiti šta i kako dalje. Ono što je očigledno je da sve što smo isplanirali, neće moći da se realizuje do kraja ove godine. Vreme je presudno, otišlo nam je bezmalo dva meseca koja sad ne možemo da vratimo unazad. Mi smo stali u sred pripreme premijere baleta „Ohridska legenda“. Praktično je ta predstava bila gotova, završena, dekor je bio gotov, kostimi, probe orkestra su počele uveliko da se odvijaju, i 27. marta je trebalo da bude premijera. Zatim, takođe smo krenuli u muzičke pripreme Mocartove opere „Don Đovani“. Planirali smo do kraja ove godine da napravimo i premijeru Štrausovog „Slepog miša“, zatim i obnove nekih manjih predstava. Sada treba sesti i pažljivo napraviti plan i program šta ćemo dalje, i kako ćemo, šta ćemo uspeti da izvedemo, a šta ne.

  Kroz nedavne akcije ste prošli, i realizovali ih, sa maestrom Andreom Solinasom. Hoće li on biti tu i kad se normalizuje stanje?

– Maestro Solinas je, ne znam da kažem da li na žalost, ili na sreću, ostao praktično zarobljen u Novom Sadu, jer je potpisao ugovor za angažman u Turskoj, i trebalo je da bude par dana u Novom Sadu, a zatim da sedne u avion i da ode u Tursku. Međutim, desilo se to što se desilo, i on je ostao u Novom Sadu, tako da smo mi na sve načine pokušavali da mu se nađemo nekako. Ipak je u stranoj zemlji ostao zarobljen, sam, u stanu bez igde ikoga, i mi smo mu se kao kolege našli da mu malo olakšamo sve ovo. Sigurno ćemo sa maestrom još sarađivati, zato što je saradnja sa njima bila stvarno dobra, još iz perioda kada smo bili na turneji u Kini, i kada smo napravili jedan lep odnos, orkestar i on, tako da ćemo ga sigurno još angažovati.

 Svakako će ta saradnja sa njim ostati upamćena i po pesmi „Bela ćao“?

– Taj prvi video smo napravili da bi nekako pružili podršku našim kolegama u svetu, jer su stvarno u zemljama Zapadne Evrope muzičari u strašno lošoj poziciji, naročito slobodni umetnici. Primer je maestro Solinas. U Italiji svako ko je imao neki ugovor, a ukoliko ugovoreni posao posao nije realizovan, ništa nije dobijao. Oni su prepušteni sami sebi bukvalno. U strašno teškoj su situaciji, i u Italiji, pa i u Nemačkoj. U Americi imamo kolege koji su živeli od tih honorarnih poslova. Sve je to bilo lepo dok se dešavalo, a u momentu kad se sve to zaustavilo, kad su otkazivani masovni skupovi, oni su prepušteni sami sebi. Mi se tu još nekako držimo, možda i zato što nas nema jako puno.

 Sad ste publiku navikli na neke lepe akcije u ovim danima, pa verovatno očekuje u neku narednu. Šta imate u planu?

– Mi sada pravimo planove, i ne bih sada ništa iznosio, jer bi to trebalo da bude iznenađenje.

 Dakle, biće ih još?

– Hoće sigurno, već smo krenuli u pripremu novog iznenađenja, tako da ga uskoro očekujte od nas.

 Svi izvođači su vam dostupni? Nije bilo otkazivanja saradnje sa onima u honorarnom statusu?

– Vidite, apsolutno sa svima sa kojima smo imali neke planove, potpisali ugovore, i obavezali se, mi prema njima, i oni prema nama, mi nastavljamo saradnju. E, sad, pitanje je samo tehničko, kako ćemo to sad izvoditi i kada ćemo njih angažovati. Ni sa jednim umetnikom sa kojim imamo neku saradnju, bilo kakve vrste, nismo prekinuli ni odnos, ni kontakt. Prosto, ispomažemo se, jedni prema drugima, i to je to. Još uvek situacija nije alarmantna po tom pitanju, i trudimo se da i njih ispoštujemo.

N. Pejčić