Твоја реч, Бојана Добрињац (27): Албуми су права успомена
НОВИ САД: „Имаш слабу опрему”, „немаш искуства”, „не можемо сад да те примимо”, „тренутно нам не треба”, „јави се други пут”, само су неки од коментара на које је наилазила млада Ужичанка Бојана Добриљац (27) када је пре пет година, сасвим спонтано, покушала да се пробије у свету фотографије куцавши на разна врата.
И сам тај почетак, како каже, био је најтежи. Али, узевши ствар у своје руке и решивши да не чека и све сам савлада, данас је чини поносном професионалном фотографкињом која највише воли да бележи емотивне тренутке новорођенчади и деце, а под називом „Бојана Ј Пхотограпхер”.
Иако је завршила Економски факултет, смер банкарство, канцеларијски посао од 8 до 16 је није занимао, те је мастерирала за фотографа, па је тако данас на крштењу, сутра на венчању, прекосутра фотка парове, накосутра бебу и - сваки дан је прича за себе. А како би у свему томе успела и истрајала, тврди да је најбитније веровати у своје снове и пратити их до самог краја.
Није стресно бавити се фотографијом, каже насмејана Бојана, мада нам је испричала неке врло стресне ситуације након којих би неки без размишљања одустали од тог посла.
Битно је, додаје, да волиш то јер је генерално лепо, али и напорно. Ипак у Србији није толико раширено и сви, рецимо, мисле да се Нова година слика пет дана пред дочек. И онда сви хоће у то време, а ми та фоткања радимо два месеца унапред, како би сви до Нове године имали фотографије, вели Бојана.
Не капирају људи да ти имаш поставку која чини да Нова година буде кад год желиш...
Па, да. Заправо, у иностранству се Нова година ради од октобра.
Колико смо далеко од тога да кренемо и ми да радимо на време, односно по светском концепту?
Поприлично смо далеко. Али, покушавамо да пробудимо ту свест код људи и мислим да успевамо, али је то дужи процес. Доста ствари смо већ примили, али најгоре је, рецимо, у фоткању новорођенчади, јер битан је период кад се беба фотка. На пример, беба се фотка од десетог до 20. или 30. дана по рођењу, али су маме обично у том периоду у хаосу, па прође више времена и онда се јаве и желе „newborn” фоткање.
Самим тим што је све распрострањеније фоткање, верујем да смо на добром путу да прихватамо све те трендове.
Јесмо, али ми фотографи наилазимо на проблем проналаска реквизита и одређених ствари које користимо за посебна фотографисања. Америка има апсолутно све, али кад ми уложимо у то нешто што наручимо, па док нам оцарине пакете, па док добијемо и комплетирамо сцену, онда дођеш на наш стандард колико људи зарађују и колико највише могу да плате фотографисање, па схватиш да мораш да радиш дан и ноћ да би ти се после месец дана све исплатило и да би можда нешто и зарадио.
Баш сам хтела да питам, како осмишљаваш и набављаш сценографију, па и колико су људи свесни који је пут до свега тога?
Мислим да нису свесни, јер не знају одакле који комад наручујем и да то нешто не могу да набавим негде код нас или у региону. Тешко је доћи до неких комада, а битно је да имаш нешто што други фотографи ипак немају. Онда је то „такмичење” ко ће набавити нешто другачије. Рецимо, само један човек у целој Србији прави кревете за фотографисање беба.
Шта је, онда, оно што тебе издваја у односу на друге?
Некако се водим тим да не морају људи мени да се јаве, најбитније је да се фотографишу. Уопште не гледам никога као конкуренцију. Једноставно, укуси су различити и свако има неки свој печати не мислим да се било ко од нас нешто издваја, само свако ради оно што најбоље уме. Мислим да људи највише код мене воле то што се шалим, што сам и аниматор за ту децу, скачем, играм се и тако добијам жељене резултате. Највећи скок у мојој каријери, иако је тад требало да буде затишје, десио се кад сам постала мајка. Сад знам како да смирим родитеље, па самим тим и децу. Раније нисам у потпуности разумела такве ситуације, а сад дајем корисније савете.
Шта људи више воле, да се сликају у студију или ван њега?
Неко воли да се слика у свом дому, али мислим да више воле да се сликају напољу. Мени то ништа не представља. Исто тако, око Нове године је период када се највише људи фотка и тад сви имамо највише посла. А студио је ту током целе године на располагању.
Фотографкиња Бојана Добрињац поклања два фотографисања особама које се прве јаве на њен Инстаграм профил „бојана_ј_пхотограпхер” у току данашњег дана.
Једно фотографисање је намењено једној дами, као поклон за 8. март, а друго фотографисање је за маму и њено новорођенче. Фото сешн треба да се одради до краја марта.
Како описујеш ту потребу људи да одабране ситуације у свом животу документују фотографијом на данас специфичан начин? Кад смо били мали, мама свашта фотографише, па шта и како успе, нема мењања. А сад, имамо друштвене мреже на којима је највише позирања и шминке, а све мање опуштености...
Раније смо били ограничени, а сада су друштвене мреже свему допринеле, али дају и контраефекат. Људи обично сликају мало значајније ствари које им се дешавају, али уз шминкерај и позирање, односно комбинацију свега а да испадне спонтано. Пре три-четири године заступљеност није била толика ни са једном врстом фотографије. Ово су године када је фотографија добила одскочну даску, бар код нас. А ја увек молим своје муштерије да израде слике, yaba вам на Инстаграму, ЦД-у, мејлу, ако ће то ту и да остане. Направите албум и нека вам то буде права успомена да сте се исликали. Нажалост, мало ко то и уради на крају.
Постоји ли бојазан да ће фотографија изгубити своју вредност и суштину, будући да је данас мање-више свако фотограф?
Мислим да хоће. Људи мисле да је све у томе узети апарат и шкљоцнути и да си завршио посао. Много су актуелне друштвене мреже, па деца траже професионале апарате да би се професионално сликали и објављивали радове. Изгубило је све то свој смисао. Видећемо докле ће то ићи и како ће у будућности изгледати. Такође, телефони данас имају далеко веће функције него раније. Имаш телефон који има јачу камеру од професионалног апарата, а једно не може да замени друго.
Леа Радловачки