Твоја реч, Кристина Јовин (23): Од досаде до међународног судије

Тим спортом је почела да се бави као средњошколка и то из досаде, а сада планира да постане судија на сениоркосм европском првенству, па можда једног дана и на Олимпијским играма.

Док нисам тебе упознала, мислила сам да је бадминтон игра за парк, у природи, са родитељима...

Да, да, Први мај, па преко ливаде... То ти је олимпијски спорт од 1992. године, тако да је поприлично озбиљан спорт. Напоран је, трчи се, али људи то не схватају. Кад људи дођу једном код нас на рекреацију, следећи пут кукају због упале мишића. У принципу, спорт је прилично захтеван.

Како је могуће да је толико захтеван, а она лоптица с перцима само лееетииии...?

То је зато што га играш на ливади, али кад га пробаш на терену у сали, друга је прича, ипак је то дворански спорт... Напољу има ветра и трчиш јер немаш оквир куда ће лоптица одлетети, али је унутра све доста брже.

Ком спорту је најсличнији?

Па, можемо да га поредимо с тенисом, рецимо. Када би видела терен, мислила би - то је то, у принципу. Слично је, с тим што је терен за бадминтон много мањи, мечеви трају много краће и све је брже, има доста промена кретања, динамичније је.

Откуд ти у том спорту?

Из досаде! Пре шест година сам ишла у средњу, спремала сам се за неко такмичење па нисам морала да идем у школу, нисам имала шта да радим, било ми је досадно, и гледала сам који су најјефтинији спортови у граду. Било је - аикидо или бадминтон. У сали нисмо имали грејање, али је било много лепо. Искрено, мислим да сам на бадминтону остала само због друштва. Људи су опуштени и пријатни.

Значи, друштву да се захвалимо што си сад лиценцирани међународни судија?

Рецимо. Свима онима који су прошли кроз клуб и који долазе.

Колико је бадминтон код нас заступљен?

Недовољно. Тренутно имамо у Србији десетак клубова. Кад погледаш друге спортове, то је смешно. А, рецимо, до 17 година имамо екипне вицешампионе Европе. Толико смо добри, а мало се за нас зна. Нисмо заступљени ни у медијима, а без тога не можемо да напредујемо, мада нижемо успехе. Ипак, растемо, не кажем. Кад сам кретаа да тренирам, на тренингу нас је било петоро-шесторо, а сад буде и до 25 људи, немамо где да их сместимо. Али, опет ни то није довољно.

Шта кажу они који вам се прикључују, шта их мотивише?

Ја искрено немам појма шта их мотивише. Сад сам дошла с тренинга, било је њих седморо, клинци нису на нивоу да могу да играју сами бадминтон, али су срећни, задовољни, уморили су се, било им је забавно. У клубу немамо добре јуниоре, али су много весели и кажу да им је лепо.

У том контексту, зашто је важно бавити се тим спортом?

Уф... Знаш како, ако гледамо са аспекта здравља - много је добар за здравље, као и сваки спорт. Цело тело ти ради и стварно будеш у плусу. Ако гледамо из угла Бадминтон савеза Србије, атмосфера је породична. Мало нас је, сви се знамо, на који год турнир да одеш, знаш све људе и то је оно што нас све веже.

Ти си неко ко има прилику да види како овај спорт функционише код нас али и у иностранству. Колика је разлика?

Баш је велика разлика, с обзиром на то да се у другим државама много улаже у спорт, па имају и много такмичара. Ми имамо мало деце и највећа је разлика што се код нас још не зна за тај спорт. У Новом Саду имамо више рекреативаца него деце која су нам приоритет. У другим државама клубови имају већу подршку свих институција. У региону смо сви исти, чак мислим да смо ми једни од бољих...

Као међународни судија имаш ли простора да одеш негде са стране?

Што се тиче суђења, немам. Могла бих овако да одем и да будем тренер, али то није мој циљ.

Рекла си да су деца приоритет. Да ли постоји нека старосна граница када је најбоље кренути на бадминтон?

Баш нема. Имамо од пет до 49 година који тренирају. Имамо жену од 49 година која игра, а с обзиром на то како је организован Савез по питању турнира, сви су такмичари. И она је ветеран такмичар, иде редовно на турнире. А што се тиче деце, кажу да је најбоље да почну да тренирају кад крену у школу, мада су они са седам година тотално незаинтересовани. Концентрација им је слаба, али, колико примећујем, старија деца боље пролазе јер су озбиљнија и зрелија, фокус је на бадминтону и гледају да баш раде. А млађима је битно да играју, да ударе лоптицу, да се такмиче, да победе, а нису им битни ни техника, ни тактика.

Како могу да вам се прикључе нови чланови?

Ми смо у Великој дворани Спенса и термини су нам понедељком, средом и петком од 9 ујутру и од 18.30 часова, а тренинг траје сат времена, мада увек то продужимо. Што се опреме тиче, треба да понесу патике за салу, тренерку, мајицу, а рекете и лоптице имамо.

Леа Радловачки