Tvoja reč, Bojana Dobrinjac (27): Albumi su prava uspomena

I sam taj početak, kako kaže, bio je najteži. Ali, uzevši stvar u svoje ruke i rešivši da ne čeka i sve sam savlada, danas je čini ponosnom profesionalnom fotografkinjom koja najviše voli da beleži emotivne trenutke novorođenčadi i dece, a pod nazivom „Bojana J Photographer”.

Iako je završila Ekonomski fakultet, smer bankarstvo, kancelarijski posao od 8 do 16 je nije zanimao, te je masterirala za fotografa, pa je tako danas na krštenju, sutra na venčanju, prekosutra fotka parove, nakosutra bebu i - svaki dan je priča za sebe. A kako bi u svemu tome uspela i istrajala, tvrdi da je najbitnije verovati u svoje snove i pratiti ih do samog kraja.

Nije stresno baviti se fotografijom, kaže nasmejana Bojana, mada nam je ispričala neke vrlo stresne situacije nakon kojih bi neki bez razmišljanja odustali od tog posla.

Bitno je, dodaje, da voliš to jer je generalno lepo, ali i naporno. Ipak u Srbiji nije toliko rašireno i svi, recimo, misle da se Nova godina slika pet dana pred doček. I onda svi hoće u to vreme, a mi ta fotkanja radimo dva meseca unapred, kako bi svi do Nove godine imali fotografije, veli Bojana.

Ne kapiraju ljudi da ti imaš postavku koja čini da Nova godina bude kad god želiš...

Pa, da. Zapravo, u inostranstvu se Nova godina radi od oktobra.

Koliko smo daleko od toga da krenemo i mi da radimo na vreme, odnosno po svetskom konceptu?

Poprilično smo daleko. Ali, pokušavamo da probudimo tu svest kod ljudi i mislim da uspevamo, ali je to duži proces. Dosta stvari smo već primili, ali najgore je, recimo, u fotkanju novorođenčadi, jer bitan je period kad se beba fotka. Na primer, beba se fotka od desetog do 20. ili 30. dana po rođenju, ali su mame obično u tom periodu u haosu, pa prođe više vremena i onda se jave i žele „newborn” fotkanje.

Samim tim što je sve rasprostranjenije fotkanje, verujem da smo na dobrom putu da prihvatamo sve te trendove.

Jesmo, ali mi fotografi nailazimo na problem pronalaska rekvizita i određenih stvari koje koristimo za posebna fotografisanja. Amerika ima apsolutno sve, ali kad mi uložimo u to nešto što naručimo, pa dok nam ocarine pakete, pa dok dobijemo i kompletiramo scenu, onda dođeš na naš standard koliko ljudi zarađuju i koliko najviše mogu da plate fotografisanje, pa shvatiš da moraš da radiš dan i noć da bi ti se posle mesec dana sve isplatilo i da bi možda nešto i zaradio.

Baš sam htela da pitam, kako osmišljavaš i nabavljaš scenografiju, pa i koliko su ljudi svesni koji je put do svega toga?

Mislim da nisu svesni, jer ne znaju odakle koji komad naručujem i da to nešto ne mogu da nabavim negde kod nas ili u regionu. Teško je doći do nekih komada, a bitno je da imaš nešto što drugi fotografi ipak nemaju. Onda je to „takmičenje” ko će nabaviti nešto drugačije. Recimo, samo jedan čovek u celoj Srbiji pravi krevete za fotografisanje beba.

Šta je, onda, ono što tebe izdvaja u odnosu na druge?

Nekako se vodim tim da ne moraju ljudi meni da se jave, najbitnije je da se fotografišu. Uopšte ne gledam nikoga kao konkurenciju. Jednostavno, ukusi su različiti i svako ima neki svoj pečati ne mislim da se bilo ko od nas nešto izdvaja, samo svako radi ono što najbolje ume. Mislim da ljudi najviše kod mene vole to što se šalim, što sam i animator za tu decu, skačem, igram se i tako dobijam željene rezultate. Najveći skok u mojoj karijeri, iako je tad trebalo da bude zatišje, desio se kad sam postala majka. Sad znam kako da smirim roditelje, pa samim tim i decu. Ranije nisam u potpunosti razumela takve situacije, a sad dajem korisnije savete.

Šta ljudi više vole, da se slikaju u studiju ili van njega?

Neko voli da se slika u svom domu, ali mislim da više vole da se slikaju napolju. Meni to ništa ne predstavlja. Isto tako, oko Nove godine je period kada se najviše ljudi fotka i tad svi imamo najviše posla. A studio je tu tokom cele godine na raspolaganju.

Fotografkinja Bojana Dobrinjac poklanja dva fotografisanja osobama koje se prve jave na njen Instagram profil „bojana_j_photographer” u toku današnjeg dana.

Jedno fotografisanje je namenjeno jednoj dami, kao poklon za 8. mart, a drugo fotografisanje je za mamu i njeno novorođenče. Foto sešn treba da se odradi do kraja marta.

Kako opisuješ tu potrebu ljudi da odabrane situacije u svom životu dokumentuju fotografijom na danas specifičan način? Kad smo bili mali, mama svašta fotografiše, pa šta i kako uspe, nema menjanja. A sad, imamo društvene mreže na kojima je najviše poziranja i šminke, a sve manje opuštenosti...

Ranije smo bili ograničeni, a sada su društvene mreže svemu doprinele, ali daju i kontraefekat. Ljudi obično slikaju malo značajnije stvari koje im se dešavaju, ali uz šminkeraj i poziranje, odnosno kombinaciju svega a da ispadne spontano. Pre tri-četiri godine zastupljenost nije bila tolika ni sa jednom vrstom fotografije. Ovo su godine kada je fotografija dobila odskočnu dasku, bar kod nas. A ja uvek molim svoje mušterije da izrade slike, yaba vam na Instagramu, CD-u, mejlu, ako će to tu i da ostane. Napravite album i neka vam to bude prava uspomena da ste se islikali. Nažalost, malo ko to i uradi na kraju.

Postoji li bojazan da će fotografija izgubiti svoju vrednost i suštinu, budući da je danas manje-više svako fotograf?

Mislim da hoće. Ljudi misle da je sve u tome uzeti aparat i škljocnuti i da si završio posao. Mnogo su aktuelne društvene mreže, pa deca traže profesionale aparate da bi se profesionalno slikali i objavljivali radove. Izgubilo je sve to svoj smisao. Videćemo dokle će to ići i kako će u budućnosti izgledati. Takođe, telefoni danas imaju daleko veće funkcije nego ranije. Imaš telefon koji ima jaču kameru od profesionalnog aparata, a jedno ne može da zameni drugo.

Lea Radlovački