ДНЕВНИКОВА КЊИГА: Џозеф Конрад, Срце таме

„Срце таме“ Џозефа Конрада (1857-1924) изашло је 1899, и сматра се једном од књига које су обележиле почетак модерне у Енглеској. Оно што је најневероватније јесте да је једну од најважнијих књига англосаксонске књижевности на енглеском написао Пољак који је тај језик научио тек у двадесетој години. Конрадово право име је Јозеф Кожњовски и рођен је као син пољских велепоседника који су се борили против руске власти. И поред снова свог оца да се истакне као политички активиста и борац за слободу Пољске, Конрад је сањао о путовањима, и провео готово цео живот на мору, служећи као официр на британским бродовима.

„Срце таме“ описује путовање авантуристе Чарлса Марлоа, који као капетан пароброда путује Белгијским Конгом у потрази за мистериозним Керцом. Његову пловидбу прате готово апокалиптичне слике колонијалног дивљаштва Белгијанаца (и других белаца) који су у то време систематски пљачкали и уништавали Африку. Књига свакако није само критика колонијализма, већ и студија о моралу и природи зла, трактат о свеопштој људској глупости, али и сјајан психолошки роман који даје упечатљиву слику главног лика на путовању које га кроз атмосферу дивљег примордијалног мрака води у „срце таме“ у yunglama Белгијског Конга. Марлоова психолошка промена је приказана у пуном дијапазону; од пустоловног и романтичног младића који машта о егзотичном путовању, до разочараног, у души зрелог човека који је спознао оно што Конрад назива срцем таме, заокрет је потпун.

Споредни ликови у “Срцу таме” подвучени су на посебан начин - сем Марлоа и Керца, ниједна особа која се појављује у роману нема своје властито име (означени само као Тетка, Директор компаније, Књиговођа, Рус, Вереница итд). Овим необичним поступком на сцени су осветљена и индивидуализована само два лика – условни херој Марло и његов тамни одраз Керц, а сва остала лица замагљена су својом функцијом у причи, делимично прикривена под непроменљивим, окамењеним маскама својих архетипских улога. Ликови сведени на функције дају Конрадовом роману нешто од поетике мита, упућујући на мрежу различитих асоцијација и на сплет значења која се измичу изван граница њихових самих личности.

„Срце таме“ је скоро стотинак година касније искоришћено као предложак чувеног Кополиног ремек дела »Апокалипса данас« (1979), у ком је радња пребачена из колонијалног Конга у доба америчког рата у Вијетнаму.

Ова књига је код нас први пут преведена педесетих година прошлог века, а данас би свакако требало узети издање у сјајном преводу Зорана Пауновића, једног од наших најбољих савремених преводилаца.

Настасја Писарев