ДНЕВНИКОВА КЊИГА Харуки Мураками „Убиство Комтура“

Харуки Мураками (1949) је један од најпознатијих и најутицајнијих јапанских писаца, изузетно популаран и код куће, и у целом свету. Заправо, у овом тренутку, довољно је етаблиран да је 2018. глатко одбио алтернативну Нобелову награду, очекујући, прилично оправдано, да ће добити праву у некој од наредних година. Мураками је нарочито препознатиљив по свом специфичном стилу за који би се могло рећи да комбинује најбоље од запада (на траговима Кафке, Достојевског, и других писаца), и јапанске књижевности (његов стил је близак класичном јапанском роману али и бајковитом приповедању Уеда Акинарија и других традиционалних јапанских приповедача).

Мураками је вешт у стварању чудних атмосфера, успевајући да у исто време ослика прецизну слику модерног друштва (отуђеност и усамљеност у модерном Јапану), и да је повеже са надреалистичним и често сомнабулним сценама у духу магијског реализма. 

„Убиство Комтура“ је књига која прати године самоће и интроспекције јапанског сликара портретисте ког је изненада оставила супруга. Главни лик се повлачи у усамљену кућу која је некада припадала познатом јапанском сликару Томохику Амади, и одатле покушава да састави крхотине свог живота преиспитујући све оно што је до тада радио.

Слично као и у „Кафки на обали“, „Убиство kommtura“ је добило наслов по убедљивој мистификацији непостојећег уметничког дела. Као што у „Кафки“ истоимена песма боји атмосферу књиге тако убедљиво као да ју је заиста могуће чути на страницама књиге, тако се у срцу ове приче налази мистерија везана за чудну Амадину слику пронађену на тавану, која приказује сцену убиства из Моцартове опере „Дон Ђовани“.

Мураками успева у томе да преведе језик једне уметности у другу, конструишући у свом тексту необичне синестетичне слике. Тако на пример тумачење слика и уметничког пута Томохика Амаде, непознатог prеthodnog власника куће „који слика празнинама“, постаје једна од опсесија главног лика, који у траговима присуства непознатог човека покушава да дешифрује нешто што ће му откључати и смисао у сопственом животном путу и односу према сликању. Исповест млађег мушкарца на прагу средовечног доба звучи готово дирљиво убедљиво: у Муракамијевом стилу, у фингираном гласу главног јунака јасна је његова несигурност и збуњеност и потреба да нервозно понавља тврдње и да се враћа неким идејама, као да ће у понављајњу промаћи сигурност. 

По свом обичају, Мураками роман обликује као необичну мистерију која вуче да се даље чита јер је тешко погодити у ком правцу ће се развити, до теме мере да је немогуће претпоставити да ли ће расплет укључивати фантастичне елементе или је ово један од његових ретких романа који су базирани у стварности.     

Настасја Писарев