Нинине мустре: Ле­те­ћи ћи­лим

Ни­је то са­мо за­то што ми је та­ко под­ло­га удоб­ни­ја, не­го имам не­ки по­се­бан од­нос са том кр­па­ром. Чак је у сво­јим ми­сли­ма ни­ка­да ни не осло­вља­вам са „кр­па­ра“, јер она је за ме­не мно­го ви­ше од то­га. Ја њу до­жи­вља­вам као не­ки мој ле­те­ћи ћи­лим.

Тај бе­ли ле­те­ћи ћи­лим на­ба­ви­ла сам у тре­нут­ку ка­да сам се усе­ли­ла у је­дан стан­чић ко­ји је био то­ли­ко те­сан, да у ње­га ни­је мо­гло да ста­не ско­ро ни­шта, сем основ­них ко­ма­да на­ме­шта­ја. То је био је­дан при­лич­но кон­фу­зан пе­ри­од жи­во­та у ко­јем сам се осе­ћа­ла не­ка­ко из­гу­бље­но. Има­ла сам по­тре­бу да не­што про­ме­ним, али ду­го се ни­је по­ја­вљи­ва­ло ни­шта што би ус­пе­ло да ме по­ме­ри из сва­ко­днев­не ко­ло­те­чи­не у ко­ју сам све ду­бље за­па­да­ла, као да по­ла­ко то­нем у жи­ви пе­сак. У то вре­ме са­зна­ла сам за „Ти­бе­тан­це“ и по­че­ла од­мах да их ра­дим, али пар­кет на ко­јем сам ве­жба­ла, од­мах се по­ка­зао као не­при­ја­тељ­ски рас­по­ло­жен пре­ма ме­ни. Као и мој жи­вот тих да­на, жу­љао ме је и гре­буц­као ка­ко год да сам га до­ди­ри­ва­ла. Та­ко сам до­шла на иде­ју да чим стиг­не не­ки но­вац, одем и на­ба­вим се­би про­стир­ку на ко­јој ћу да ве­жбам. Де­си­ло се на­рав­но да је но­вац сти­гао већ су­тра­дан, јер сам до­би­ла по­зив да про­чи­там не­ку ре­кла­му. То је био ја­сан знак да је на ре­ду ку­по­ви­на ко­ју сам пла­ни­ра­ла. Увек ми се та­ко де­ша­ва у жи­во­ту: ка­да до­не­сем не­ку од­лу­ку, тач­но по зна­ку ко­ји усле­ди, ви­дим да ли је та од­лу­ка би­ла из ср­ца, и да ли је то не­што што је ствар­но у том тре­нут­ку до­бро за ме­не. У рад­њи са ра­зним под­ним про­стир­ка­ма, она, мо­ја бе­ла ле­по­ти­ца, са­мо што ме ни­је гла­сно до­зи­ва­ла. На до­дир је би­ла ме­ка и не­жна, а тка­ње јој је би­ло чвр­сто и при­лич­но де­бе­ло. Бе­ла? Па шта? Ла­ко се пе­ре у ма­ши­ни. Ко­шта­ла је тач­но оно­ли­ко ко­ли­ко сам ја на­пла­ти­ла чи­та­ње ре­кла­ме. Див­но! Кад сам сти­гла у стан, иако сам тог ју­тра већ ура­ди­ла Ти­бе­тан­це, од­мах сам је раз­мо­та­ла, по­ста­ви­ла на сред со­бе, где је уз­гред је­два и ус­пе­ла да ста­не, и ис­про­ба­ла сва­ку од пет јед­но­став­них ве­жби. Би­ла је са­вр­ше­на! Од тог тре­нут­ка, ви­ше се ни­сам одва­ја­ла од ње. Не ко­ри­стим је са­мо за ве­жба­ње. На њој већ ско­ро две де­це­ни­је се­дим по­не­кад ка­да чи­там, ка­да пра­вим мин­ђу­ше, слу­шам му­зи­ку, гле­дам не­што на лап то­пу, или ка­да ме­ди­ти­рам.

За­то је и до­жи­вља­вам као ле­те­ћи ћи­лим. Тај ћи­лим пред­ста­вља им­пулс за мо­ју тран­сфор­ма­ци­ју. Он је био не­што но­во што по­др­жа­ва мо­ја на­сто­ја­ња да про­ме­ним не­што у свом жи­во­ту. На ње­му, ја ствар­но ле­тим у не­ке дру­ге све­то­ве, у не­ке дру­ге ди­мен­зи­је. Он ће за ме­не увек би­ти ча­ро­бан, јер ми пру­жа по­др­шку ка­да же­лим да од­ле­тим не­где да­ље и ду­бље у се­бе. На тим пу­то­ва­њи­ма, до­га­ђа­ју ми се нај­ве­ћа чу­да. И вр­ло је јед­но­ста­ван за упра­вља­ње: до­вољ­но је да скло­пим очи.   

  Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com