Твоја реч, Илија Мајсторовић (25): Преварили су ме и тако заинтересовали за стони тенис

Капитен „Баната”, уједно и најмлађи такмичар у свом тиму, Зрењанинац Илија Мајсторовић (25), осим што је био задужен за бодрење екипе и себе, ни многобројну публику није оставио равнодушном, чиме је доказао да је срдачан и борбен, али и да, како и сам признаје, ужива у стеченој популарности. Завршио је Факултет за mеnayеra модерног бизниса, а остало му је још осам испита на Високој школи за пословну економију.

- Средњу школу сам завршио као ванредни ученик, а факултети су приватни, па све успевам да постигнем - прича Илија. - Од 16. године сам одлучио да ми је спорт на првом, а школа на другом месту, али сам био свестан да морам нешто да завршим, јер од 35-40 године, можда више нећу моћи да се бавим спортом, што ми је даје снагу и вољу да завршим школу.

Колико је данас цењено поставити спорт као приоритет?

- Мислим да је цењено, нарочито у врхунском спорту где можемо видети и астрономске плате и никад већу популарност спортиста. И ја у свом граду могу да осетим популарност, нарочито што имамо доста постигнутих успеха последњих година и као клуб и као појединци. У данашње време се сви труде да усмере децу на спорт, што је добра ствар јер су спортисти глас разума и увек ће људи стати на нашу страну. Спортисти се цене више него икад.

Планираш ли да се бавиш спортом и кад ти се заврши такмичарска каријера?

- Наравно, волео бих. Од пете године сам се много посветио стоном тенису. Имам велику жељу да останем у овом спорту заувек. Покушавам младима да пренесем своја искуства и да их приволим да дођу у спортске хале, да виде шта је спорт и да се њиме баве. Школу завршавам да бих једног дана имао неку битнију функцију у спорту у нашем граду, ипак је Зрењанин познат по добрим спортистима и клубовима. Волео бих да школу искористим да дођем до позиције да могу још више да утичем на младе у спорту.

Какав је осећај бити део успешне спортске породице, како у свом граду, тако и у држави?

- Зрењанин је увек важио за град спорта и има чиме да се похвали. Надам се да ћемо у наредним годинама успети и ми млађи да допринесемо томе. Част је бити део те приче и велике историје.

Шта је петогодишњег Илију привукло да се бави стоним тенисом и какве си тада имао планове?

- Мене су преварили када сам почео. Ишао сам да гледам старијег брата и одвели су ме на тренинг како бих нешто радио, да не бих седео у кући. Дали су ми рекет и рекли да ћу, ако двапут пребацим лоптицу, добити жваке. Онда сам сутрадан морао да пребацим пет пута лоптицу, а тада сам још био у висини стола, једва да сам и видео другу половину. Тако су ме приволели. Али, стони тенис сам заволео када сам отишао на једно такмичење на ком сам био најмлађи, за шта сам и добио награду. Ја сам имао шест година, а остали су имали 18. Ту сам схвати свој квалитет, сви су ми честитали и говорили како сам борбен и како се трудим. Увек сам био велики борац, па сам у првом разреду основне школе дошао до своје прве медаље која је била златна, и кад сам се вратио у школу, био сам херој у разреду. Свидело ми се да постижем успехе, да ми људи честитају и поштују моје одрицање, јер сам већ тада тренирао сваки дан. Волим да будем у центру пажње захваљујући лепим стварима. Са осам година сам успео да остварим успехе на међународној сцени. Сада се надам да ћу успети да стигнем и до Олимпијских игара. Иначе, никад нисам размишљао о томе на какво такмичење идем, само ми је било битно да имам што више медаља, да играм што више турнира.

Колико уживаш у слави и успесима, може се видети и на терену на ком си заиста борбен. Колико ти то одржава адреналин?

- Сматрам да то помаже и мени и публици, а и мојим саиграчима. Они су сталоженији од мене у игри, али ја сам увек спреман да за своју екипу дам све што имам како би нам било боље и како бисмо победили. Можда сам и некад усијане главе, али то ми је остало из млађих дана када сам био најгласнији у сали. Увек сам доста времена посвећивао и радовању и нервози, али сам успео да то мало исконтролишем и направим да ми то буде додатни мотив и већа снага.

Заправо, јеси савршен мотиватор младима да се баве спортом. Колико су они заиста свесни важности бављења спортом?

- Мислим да су слабо свесни, није као пре. Нас нису могли да утерају у кућу, а колико примећујем, данас не могу децу да истерају из куће. То је велики проблем и са Спортским савезом Града Зрењанина радим на томе, обилазимо околна места где желимо да покажемо шта је све спорт, шта доноси, колико је одрицање, колико је потребно рада и слично. Наравно, не можемо сви да будемо шампиони и најбољи, али је спорт важан за развијање координације, кичме, вида,.. Верујем да ће бити све боље. Моји родитељи имају велику улогу у свему што сам постигао, јер они од мене никад нису ништа очекивали, само су желели да се бавим спортом, да се трудим и дам свој максимум. Они су битан шраф јер треба да усмере децу на прави пут.

Успеваш ли мимо спорта да се бавиш још нечим?

- Волим пред велике мечеве да се опустим уз видео игрице, иако то није толико добро. Такође, имам велико друштво, доста дуго има и девојку и сваки слободни тренутак се трудим да будем са њом. Трудим се да удовољим себи али и људима око себе. Сматрам да више немам снаге да излазим, а слободно време желим да искористим на много паметнији начин.

Л. Радловачки