Tvoja reč, Ilija Majstorović (25): Prevarili su me i tako zainteresovali za stoni tenis

Kapiten „Banata”, ujedno i najmlađi takmičar u svom timu, Zrenjaninac Ilija Majstorović (25), osim što je bio zadužen za bodrenje ekipe i sebe, ni mnogobrojnu publiku nije ostavio ravnodušnom, čime je dokazao da je srdačan i borben, ali i da, kako i sam priznaje, uživa u stečenoj popularnosti. Završio je Fakultet za menayera modernog biznisa, a ostalo mu je još osam ispita na Visokoj školi za poslovnu ekonomiju.

- Srednju školu sam završio kao vanredni učenik, a fakulteti su privatni, pa sve uspevam da postignem - priča Ilija. - Od 16. godine sam odlučio da mi je sport na prvom, a škola na drugom mestu, ali sam bio svestan da moram nešto da završim, jer od 35-40 godine, možda više neću moći da se bavim sportom, što mi je daje snagu i volju da završim školu.

Koliko je danas cenjeno postaviti sport kao prioritet?

- Mislim da je cenjeno, naročito u vrhunskom sportu gde možemo videti i astronomske plate i nikad veću popularnost sportista. I ja u svom gradu mogu da osetim popularnost, naročito što imamo dosta postignutih uspeha poslednjih godina i kao klub i kao pojedinci. U današnje vreme se svi trude da usmere decu na sport, što je dobra stvar jer su sportisti glas razuma i uvek će ljudi stati na našu stranu. Sportisti se cene više nego ikad.

Planiraš li da se baviš sportom i kad ti se završi takmičarska karijera?

- Naravno, voleo bih. Od pete godine sam se mnogo posvetio stonom tenisu. Imam veliku želju da ostanem u ovom sportu zauvek. Pokušavam mladima da prenesem svoja iskustva i da ih privolim da dođu u sportske hale, da vide šta je sport i da se njime bave. Školu završavam da bih jednog dana imao neku bitniju funkciju u sportu u našem gradu, ipak je Zrenjanin poznat po dobrim sportistima i klubovima. Voleo bih da školu iskoristim da dođem do pozicije da mogu još više da utičem na mlade u sportu.

Kakav je osećaj biti deo uspešne sportske porodice, kako u svom gradu, tako i u državi?

- Zrenjanin je uvek važio za grad sporta i ima čime da se pohvali. Nadam se da ćemo u narednim godinama uspeti i mi mlađi da doprinesemo tome. Čast je biti deo te priče i velike istorije.

Šta je petogodišnjeg Iliju privuklo da se bavi stonim tenisom i kakve si tada imao planove?

- Mene su prevarili kada sam počeo. Išao sam da gledam starijeg brata i odveli su me na trening kako bih nešto radio, da ne bih sedeo u kući. Dali su mi reket i rekli da ću, ako dvaput prebacim lopticu, dobiti žvake. Onda sam sutradan morao da prebacim pet puta lopticu, a tada sam još bio u visini stola, jedva da sam i video drugu polovinu. Tako su me privoleli. Ali, stoni tenis sam zavoleo kada sam otišao na jedno takmičenje na kom sam bio najmlađi, za šta sam i dobio nagradu. Ja sam imao šest godina, a ostali su imali 18. Tu sam shvati svoj kvalitet, svi su mi čestitali i govorili kako sam borben i kako se trudim. Uvek sam bio veliki borac, pa sam u prvom razredu osnovne škole došao do svoje prve medalje koja je bila zlatna, i kad sam se vratio u školu, bio sam heroj u razredu. Svidelo mi se da postižem uspehe, da mi ljudi čestitaju i poštuju moje odricanje, jer sam već tada trenirao svaki dan. Volim da budem u centru pažnje zahvaljujući lepim stvarima. Sa osam godina sam uspeo da ostvarim uspehe na međunarodnoj sceni. Sada se nadam da ću uspeti da stignem i do Olimpijskih igara. Inače, nikad nisam razmišljao o tome na kakvo takmičenje idem, samo mi je bilo bitno da imam što više medalja, da igram što više turnira.

Koliko uživaš u slavi i uspesima, može se videti i na terenu na kom si zaista borben. Koliko ti to održava adrenalin?

- Smatram da to pomaže i meni i publici, a i mojim saigračima. Oni su staloženiji od mene u igri, ali ja sam uvek spreman da za svoju ekipu dam sve što imam kako bi nam bilo bolje i kako bismo pobedili. Možda sam i nekad usijane glave, ali to mi je ostalo iz mlađih dana kada sam bio najglasniji u sali. Uvek sam dosta vremena posvećivao i radovanju i nervozi, ali sam uspeo da to malo iskontrolišem i napravim da mi to bude dodatni motiv i veća snaga.

Zapravo, jesi savršen motivator mladima da se bave sportom. Koliko su oni zaista svesni važnosti bavljenja sportom?

- Mislim da su slabo svesni, nije kao pre. Nas nisu mogli da uteraju u kuću, a koliko primećujem, danas ne mogu decu da isteraju iz kuće. To je veliki problem i sa Sportskim savezom Grada Zrenjanina radim na tome, obilazimo okolna mesta gde želimo da pokažemo šta je sve sport, šta donosi, koliko je odricanje, koliko je potrebno rada i slično. Naravno, ne možemo svi da budemo šampioni i najbolji, ali je sport važan za razvijanje koordinacije, kičme, vida,.. Verujem da će biti sve bolje. Moji roditelji imaju veliku ulogu u svemu što sam postigao, jer oni od mene nikad nisu ništa očekivali, samo su želeli da se bavim sportom, da se trudim i dam svoj maksimum. Oni su bitan šraf jer treba da usmere decu na pravi put.

Uspevaš li mimo sporta da se baviš još nečim?

- Volim pred velike mečeve da se opustim uz video igrice, iako to nije toliko dobro. Takođe, imam veliko društvo, dosta dugo ima i devojku i svaki slobodni trenutak se trudim da budem sa njom. Trudim se da udovoljim sebi ali i ljudima oko sebe. Smatram da više nemam snage da izlazim, a slobodno vreme želim da iskoristim na mnogo pametniji način.

L. Radlovački