Нинине мустре: Летећи ћилим
Свој јутарњи ритуал који између осталог подразумева вежбање „Пет Тибетанаца“, кад год сам код куће радим на једној лепој, белој крпари преко које ставим јога простирку.
Није то само зато што ми је тако подлога удобнија, него имам неки посебан однос са том крпаром. Чак је у својим мислима никада ни не ословљавам са „крпара“, јер она је за мене много више од тога. Ја њу доживљавам као неки мој летећи ћилим.
Тај бели летећи ћилим набавила сам у тренутку када сам се уселила у један станчић који је био толико тесан, да у њега није могло да стане скоро ништа, сем основних комада намештаја. То је био један прилично конфузан период живота у којем сам се осећала некако изгубљено. Имала сам потребу да нешто променим, али дуго се није појављивало ништа што би успело да ме помери из свакодневне колотечине у коју сам све дубље западала, као да полако тонем у живи песак. У то време сазнала сам за „Тибетанце“ и почела одмах да их радим, али паркет на којем сам вежбала, одмах се показао као непријатељски расположен према мени. Као и мој живот тих дана, жуљао ме је и гребуцкао како год да сам га додиривала. Тако сам дошла на идеју да чим стигне неки новац, одем и набавим себи простирку на којој ћу да вежбам. Десило се наравно да је новац стигао већ сутрадан, јер сам добила позив да прочитам неку рекламу. То је био јасан знак да је на реду куповина коју сам планирала. Увек ми се тако дешава у животу: када донесем неку одлуку, тачно по знаку који уследи, видим да ли је та одлука била из срца, и да ли је то нешто што је стварно у том тренутку добро за мене. У радњи са разним подним простиркама, она, моја бела лепотица, само што ме није гласно дозивала. На додир је била мека и нежна, а ткање јој је било чврсто и прилично дебело. Бела? Па шта? Лако се пере у машини. Коштала је тачно онолико колико сам ја наплатила читање рекламе. Дивно! Кад сам стигла у стан, иако сам тог јутра већ урадила Тибетанце, одмах сам је размотала, поставила на сред собе, где је узгред једва и успела да стане, и испробала сваку од пет једноставних вежби. Била је савршена! Од тог тренутка, више се нисам одвајала од ње. Не користим је само за вежбање. На њој већ скоро две деценије седим понекад када читам, када правим минђуше, слушам музику, гледам нешто на лап топу, или када медитирам.
Зато је и доживљавам као летећи ћилим. Тај ћилим представља импулс за моју трансформацију. Он је био нешто ново што подржава моја настојања да променим нешто у свом животу. На њему, ја стварно летим у неке друге светове, у неке друге димензије. Он ће за мене увек бити чаробан, јер ми пружа подршку када желим да одлетим негде даље и дубље у себе. На тим путовањима, догађају ми се највећа чуда. И врло је једноставан за управљање: довољно је да склопим очи.
Нина Мартиновић Армбрустер