Ninine mustre: Le­te­ći ći­lim

Ni­je to sa­mo za­to što mi je ta­ko pod­lo­ga udob­ni­ja, ne­go imam ne­ki po­se­ban od­nos sa tom kr­pa­rom. Čak je u svo­jim mi­sli­ma ni­ka­da ni ne oslo­vlja­vam sa „kr­pa­ra“, jer ona je za me­ne mno­go vi­še od to­ga. Ja nju do­ži­vlja­vam kao ne­ki moj le­te­ći ći­lim.

Taj be­li le­te­ći ći­lim na­ba­vi­la sam u tre­nut­ku ka­da sam se use­li­la u je­dan stan­čić ko­ji je bio to­li­ko te­san, da u nje­ga ni­je mo­glo da sta­ne sko­ro ni­šta, sem osnov­nih ko­ma­da na­me­šta­ja. To je bio je­dan pri­lič­no kon­fu­zan pe­ri­od ži­vo­ta u ko­jem sam se ose­ća­la ne­ka­ko iz­gu­blje­no. Ima­la sam po­tre­bu da ne­što pro­me­nim, ali du­go se ni­je po­ja­vlji­va­lo ni­šta što bi us­pe­lo da me po­me­ri iz sva­ko­dnev­ne ko­lo­te­či­ne u ko­ju sam sve du­blje za­pa­da­la, kao da po­la­ko to­nem u ži­vi pe­sak. U to vre­me sa­zna­la sam za „Ti­be­tan­ce“ i po­če­la od­mah da ih ra­dim, ali par­ket na ko­jem sam ve­žba­la, od­mah se po­ka­zao kao ne­pri­ja­telj­ski ras­po­lo­žen pre­ma me­ni. Kao i moj ži­vot tih da­na, žu­ljao me je i gre­buc­kao ka­ko god da sam ga do­di­ri­va­la. Ta­ko sam do­šla na ide­ju da čim stig­ne ne­ki no­vac, odem i na­ba­vim se­bi pro­stir­ku na ko­joj ću da ve­žbam. De­si­lo se na­rav­no da je no­vac sti­gao već su­tra­dan, jer sam do­bi­la po­ziv da pro­či­tam ne­ku re­kla­mu. To je bio ja­san znak da je na re­du ku­po­vi­na ko­ju sam pla­ni­ra­la. Uvek mi se ta­ko de­ša­va u ži­vo­tu: ka­da do­ne­sem ne­ku od­lu­ku, tač­no po zna­ku ko­ji usle­di, vi­dim da li je ta od­lu­ka bi­la iz sr­ca, i da li je to ne­što što je stvar­no u tom tre­nut­ku do­bro za me­ne. U rad­nji sa ra­znim pod­nim pro­stir­ka­ma, ona, mo­ja be­la le­po­ti­ca, sa­mo što me ni­je gla­sno do­zi­va­la. Na do­dir je bi­la me­ka i ne­žna, a tka­nje joj je bi­lo čvr­sto i pri­lič­no de­be­lo. Be­la? Pa šta? La­ko se pe­re u ma­ši­ni. Ko­šta­la je tač­no ono­li­ko ko­li­ko sam ja na­pla­ti­la či­ta­nje re­kla­me. Div­no! Kad sam sti­gla u stan, iako sam tog ju­tra već ura­di­la Ti­be­tan­ce, od­mah sam je raz­mo­ta­la, po­sta­vi­la na sred so­be, gde je uz­gred je­dva i us­pe­la da sta­ne, i is­pro­ba­la sva­ku od pet jed­no­stav­nih ve­žbi. Bi­la je sa­vr­še­na! Od tog tre­nut­ka, vi­še se ni­sam odva­ja­la od nje. Ne ko­ri­stim je sa­mo za ve­žba­nje. Na njoj već sko­ro dve de­ce­ni­je se­dim po­ne­kad ka­da či­tam, ka­da pra­vim min­đu­še, slu­šam mu­zi­ku, gle­dam ne­što na lap to­pu, ili ka­da me­di­ti­ram.

Za­to je i do­ži­vlja­vam kao le­te­ći ći­lim. Taj ći­lim pred­sta­vlja im­puls za mo­ju tran­sfor­ma­ci­ju. On je bio ne­što no­vo što po­dr­ža­va mo­ja na­sto­ja­nja da pro­me­nim ne­što u svom ži­vo­tu. Na nje­mu, ja stvar­no le­tim u ne­ke dru­ge sve­to­ve, u ne­ke dru­ge di­men­zi­je. On će za me­ne uvek bi­ti ča­ro­ban, jer mi pru­ža po­dr­šku ka­da že­lim da od­le­tim ne­gde da­lje i du­blje u se­be. Na tim pu­to­va­nji­ma, do­ga­đa­ju mi se naj­ve­ća ču­da. I vr­lo je jed­no­sta­van za upra­vlja­nje: do­volj­no je da sklo­pim oči.   

  Nina Martinović Armbruster

www.ninamartinovic.com