Мини серија Чернобиљ: Дискретни шарм високе радиоактивности

Свакако да с резервом треба узимати податке сајта ком је у листи десет најбољих серија такође и Би-Би-Сијев “Шерлок” који се од инвентивне модерне адаптације Холмса у последњих пар сезона распао у самозадовољни шунд шоу, или “Игре престола” која се у завршним сезонама није много разликовала од јефтиних сапуница, али ипак не треба занемарити чињеницу да су од 140.000 људи који су досад оценили “Чернобиљ” на овом сајту, готово сви дали чисту десетку.

Серија је успела да оствари такав успех и толику популарност једноставно зато што је добра у готово сваком елементу - од одличне режије Јохана Ренка (иначе тренутно најтраженијег редитеља спотова и реклама на свету), одмереног и савршено адекватног сценарија Крејга Мејзина, до сабласне фотографије Џејкоба Ира који пејзаже кијевске области и препознатљиве социјалистичке блокове припјатских зграда мути сабласним зеленкастим тоновима.

Чернобиљ је маестралан у сменама ритма мучне напетости и повремених експлозија кошмарне акције попут готово надреалне сцене у којој се подижу тротонске металне шипке које покривају реактор, или тренутка када се небо боји у бело после експлозије језгра нуклеарне електране. Укупна атмосфера серије је заправо тако убедљива да се један гледалац на интернету нашалио да му се чини да је радиоактивност почела да цури из његовог телевизора у дневну собу.

Насупрот неправедним оптужбама за антируску пропаганду, аутори се према теми заправо односе крајње одмерено, а главни непријатељ у серији није руска држава, већ универзално људска грамзивост и неспособност, искомбинована са кафкијански отровном администрацијом. Невероватни хероизам људи који су помогли да се украјинска катастрофа не претвори у свеевропску апокалипсу је дирљив и инспиративан, али никада патетичан, а патња погађа једнако све – од мештана, преко ватрогасаца, војника, рудара и научника који су учествовали у чишћењу последица експлозије, до несрећних напуштених животиња које су платиле за људску глупост.

После ХБО-вог дебакла са последњом сезоном “Игре престола”, занимљиво је упоредити какву суштинску разлику прави добар сценарио и колико је заиста могуће привући публику одличним писањем које је последњих декада изгледа задња рупа на свирали за холивудске продуценте које углавном занимају само експлозије и глумци звучних имена. Невероватно је колико много “Ченобиљ” успева са веома мало: у само пет епизода од педесетак минута, “Чернобиљ” успева не само да упечатљиво оцрта ликове научника Валерија Легасова (Џаред Харис) и партијског функционера Шчербине (Стелан Скарсгард), него да њихов однос развије у један од најзанимљивијих и најдирљивијих у новијој телевизијској историји.

Настасја Писарев