Квалитетна ципела ипак нађе пут до купаца

Ортопедска и анатомска обућа коју израђује Будо Раонић доказ је да чак и у време масовне производње, на тржишту преплављеном робом из Кине, квалитетна ципела без много рекламе ипак успева да нађе пут до купаца. У обућарској радионици „Гуливер Н13” на Булевару патријарха Павла 65, Будо Раонић прави обућу по мери, а да се добар глас далеко чује, потврђују и верни купци из Црне Горе.

Наш саговорник истиче да посао ради из љубави, а за 35 година радног стажа прошао је све фазе и ниједан степеник у образовању и раду није прескочио јер је, како је признао, знао да, ако то учини, касније ће му бити много теже да пропуштено надокнади. Он каже да је производња обуће комплексна, те је потребно много знања, али и опреме, за израду квалитетне ципеле. Током дугогодишње каријере, определио се за израду ортопедске обуће, а између осталог, две године је радио у Италији. После година усавршавања, пошто је већ „испеко занат“, одлучио је да отвори своје радње у Црној Гори.

– Вишу кожарско-технолошку школу завршио сам у Загребу, а пре тога и средњу у родној Црној Гори – објаснио је Раонић. – Седам година сам радио у обућарској индустрији и све сам фазе прошао, од кројача, преко моделара који замисли креатора спроводи у дело, до шефа техничке припреме, касније и шефа производње. Када сам видео да све то полако почиње да пропада, 1989. године сам одлучио да напустим посао и почнем да радим приватно. Догурао сам до 50 запослених и све то напустио, те 2000. године дошао у Нови Сад. Иако сам тада рекао да више нећу правити ципеле, пре шест година поново сам се тиме почео бавити па сам отворио радњу.

Мајстор Будо с поносом истиче да посао полако преузима син Милош, који је завршио Средњу школу за дизајн „Богдан Шупут” и креће очевим стопама. Будући да се отац дуго година бави „ортопедијом”, и син се за то определио. Како нам је Милош објаснио, између осталог бави се и гравуром у кожи, а кад је о анатомској обући реч, усавршава се код, у свету познатог и признатог, стручњака за биомеханику стопала проф. др Радивоја Васиљева, који га обучава на платформама за статику и динамику. Осим тога, већ две године занат „пече” и код једног од најпознатијих креатора модне обуће Бошка Гргића, од кога учи о моделарству и конструкцији ципела.

Раонићи кажу да им је жеља да у Змајеву покрену производњу анатомске обуће за децу, а надају се да ће ове или наредне године те планове успети да реализују.

Кломпе за хирурге

Будо Раонић заједно с проф. др Радивојем Васиљевим, који је сарађивао и са стрелцима и Стрељачким савезом, ради на томе да осмисли и изради кломпе које ће помоћи хирурзима да што лакше издрже стајање за време операције.

– Након два сата стајања у месту дође до замора, тако да покушавамо то време да продужимо на три сата – објаснио је Раонић. – Имали смо пробу с хирурзима у Сремској Каменици и веома смо задовољни резултатима. Професор Васиљев испитује статику и динамику, стављамо „шол“ уложак по мери и то се убацује у, такође, по мери рађене, кломпе. Он је тренутно у Русији и тамо ради с њиховим хирурзима.

– Правили бисмо обућу искључиво с „томас” петом јер је такав ђон антистатик и отпоран је на скокове – објаснио је мајстор Будо. – Ђон је урађен тако да дете, између осталог, не може да повреди пету. Набавили смо опрему, машине, а пошто код нас нема материјала одговарајућег квалитета, највероватније ћемо га увозити из Италије. Правићемо лепу модну и квалитетну обућу по европским стандрадима, за децу од првог корака до броја 26-28, односно до око шесте-седме године док се стопало развија. Након тог узраста много га је теже исправити.

Отац и син планирају да им моделе за обућу ради Бошко Гргић, који је својевремено радио ципеле за Тита, док ће се за газишта побринути проф др Радивој Васиљев.

– Невероватно је колико деце има деформитете стопала, између осталог и због тога што клинци више не трче по дворишту и улици – нагласио је Будо Раонић. – Малу децу, родитељи и бабе и деде стално носају, а како одрастају, све су више испред телевизора и таблета него што се крећу.

Наш саговорник подсећа на то да су родитељи деци некад куповали „Цицибан” ципеле, али је данас такве, као и квалитетне обуће, уопште, веома мало на тржишту. Он каже да је брз темпо живота узео маха и да се квалитет све мање цени. Народ јури за трендовима и брендовима, а о томе од чега и како је ципела рађена, мало људи размишља. 

– Немаштина је, а клинци су сурови, набијају једни другима комплексе, поготово кад је реч о обући, одећи и мобилним телефонима – закључио је Раонић. – Треба испратити трендове, млади хоће пет пари патика у различитим бојама, а квалитет их не интересује. Већина људи данас размишља тако и пре ће купити више јефтиних производа него један скупљи, али квалитетан. Међутим, има и оних који ће радије платити 2.000 динара за поправку добре ципеле него да за исте паре купе нову.

Ј. Вукашиновић