Kvalitetna cipela ipak nađe put do kupaca

Ortopedska i anatomska obuća koju izrađuje Budo Raonić dokaz je da čak i u vreme masovne proizvodnje, na tržištu preplavljenom robom iz Kine, kvalitetna cipela bez mnogo reklame ipak uspeva da nađe put do kupaca. U obućarskoj radionici „Guliver N13” na Bulevaru patrijarha Pavla 65, Budo Raonić pravi obuću po meri, a da se dobar glas daleko čuje, potvrđuju i verni kupci iz Crne Gore.

Naš sagovornik ističe da posao radi iz ljubavi, a za 35 godina radnog staža prošao je sve faze i nijedan stepenik u obrazovanju i radu nije preskočio jer je, kako je priznao, znao da, ako to učini, kasnije će mu biti mnogo teže da propušteno nadoknadi. On kaže da je proizvodnja obuće kompleksna, te je potrebno mnogo znanja, ali i opreme, za izradu kvalitetne cipele. Tokom dugogodišnje karijere, opredelio se za izradu ortopedske obuće, a između ostalog, dve godine je radio u Italiji. Posle godina usavršavanja, pošto je već „ispeko zanat“, odlučio je da otvori svoje radnje u Crnoj Gori.

– Višu kožarsko-tehnološku školu završio sam u Zagrebu, a pre toga i srednju u rodnoj Crnoj Gori – objasnio je Raonić. – Sedam godina sam radio u obućarskoj industriji i sve sam faze prošao, od krojača, preko modelara koji zamisli kreatora sprovodi u delo, do šefa tehničke pripreme, kasnije i šefa proizvodnje. Kada sam video da sve to polako počinje da propada, 1989. godine sam odlučio da napustim posao i počnem da radim privatno. Dogurao sam do 50 zaposlenih i sve to napustio, te 2000. godine došao u Novi Sad. Iako sam tada rekao da više neću praviti cipele, pre šest godina ponovo sam se time počeo baviti pa sam otvorio radnju.

Majstor Budo s ponosom ističe da posao polako preuzima sin Miloš, koji je završio Srednju školu za dizajn „Bogdan Šuput” i kreće očevim stopama. Budući da se otac dugo godina bavi „ortopedijom”, i sin se za to opredelio. Kako nam je Miloš objasnio, između ostalog bavi se i gravurom u koži, a kad je o anatomskoj obući reč, usavršava se kod, u svetu poznatog i priznatog, stručnjaka za biomehaniku stopala prof. dr Radivoja Vasiljeva, koji ga obučava na platformama za statiku i dinamiku. Osim toga, već dve godine zanat „peče” i kod jednog od najpoznatijih kreatora modne obuće Boška Grgića, od koga uči o modelarstvu i konstrukciji cipela.

Raonići kažu da im je želja da u Zmajevu pokrenu proizvodnju anatomske obuće za decu, a nadaju se da će ove ili naredne godine te planove uspeti da realizuju.

Klompe za hirurge

Budo Raonić zajedno s prof. dr Radivojem Vasiljevim, koji je sarađivao i sa strelcima i Streljačkim savezom, radi na tome da osmisli i izradi klompe koje će pomoći hirurzima da što lakše izdrže stajanje za vreme operacije.

– Nakon dva sata stajanja u mestu dođe do zamora, tako da pokušavamo to vreme da produžimo na tri sata – objasnio je Raonić. – Imali smo probu s hirurzima u Sremskoj Kamenici i veoma smo zadovoljni rezultatima. Profesor Vasiljev ispituje statiku i dinamiku, stavljamo „šol“ uložak po meri i to se ubacuje u, takođe, po meri rađene, klompe. On je trenutno u Rusiji i tamo radi s njihovim hirurzima.

– Pravili bismo obuću isključivo s „tomas” petom jer je takav đon antistatik i otporan je na skokove – objasnio je majstor Budo. – Đon je urađen tako da dete, između ostalog, ne može da povredi petu. Nabavili smo opremu, mašine, a pošto kod nas nema materijala odgovarajućeg kvaliteta, najverovatnije ćemo ga uvoziti iz Italije. Pravićemo lepu modnu i kvalitetnu obuću po evropskim standradima, za decu od prvog koraka do broja 26-28, odnosno do oko šeste-sedme godine dok se stopalo razvija. Nakon tog uzrasta mnogo ga je teže ispraviti.

Otac i sin planiraju da im modele za obuću radi Boško Grgić, koji je svojevremeno radio cipele za Tita, dok će se za gazišta pobrinuti prof dr Radivoj Vasiljev.

– Neverovatno je koliko dece ima deformitete stopala, između ostalog i zbog toga što klinci više ne trče po dvorištu i ulici – naglasio je Budo Raonić. – Malu decu, roditelji i babe i dede stalno nosaju, a kako odrastaju, sve su više ispred televizora i tableta nego što se kreću.

Naš sagovornik podseća na to da su roditelji deci nekad kupovali „Ciciban” cipele, ali je danas takve, kao i kvalitetne obuće, uopšte, veoma malo na tržištu. On kaže da je brz tempo života uzeo maha i da se kvalitet sve manje ceni. Narod juri za trendovima i brendovima, a o tome od čega i kako je cipela rađena, malo ljudi razmišlja. 

– Nemaština je, a klinci su surovi, nabijaju jedni drugima komplekse, pogotovo kad je reč o obući, odeći i mobilnim telefonima – zaključio je Raonić. – Treba ispratiti trendove, mladi hoće pet pari patika u različitim bojama, a kvalitet ih ne interesuje. Većina ljudi danas razmišlja tako i pre će kupiti više jeftinih proizvoda nego jedan skuplji, ali kvalitetan. Međutim, ima i onih koji će radije platiti 2.000 dinara za popravku dobre cipele nego da za iste pare kupe novu.

J. Vukašinović