Иза излога: Коштало је више, али је више и вредело

Где бих и како, рецимо, онако бонус могла да сазнам да постоји древна кинеска (нису само Францускиње мршаве) вежба (Ћи Гонг) која сместа и са стопостотним учинком блокира осећај глади. У преводу, убија апетит на мртво и килограми почну савршено да се топе и нестају. Па, феноменално и живеле кафице!

Погађате, у пакету „актуелности“ причало се о пролећном детоксу, вишку килограма, учесталом умарању... Потом је уследио „преглед дешавања“ из живота других (о томе баш и не бих овако јавно) и за крај – најава догађаја, то јест, мода. Иако то баш и није уобичајно, овог пута ми је од „trеndova&brеndova“ који ће обележити сезону пролеће/лето 2019, пуно занимљивија била „сторија из живота“ једне од пријатељица, која је с нама поделила муке с prеthodnе кафе. Како је рекла, седели су у једном од тржних центара и њој је после неког времена постало скоро па непријатно (пре)топло у yеmpеru у којем је дошла. Знате већ како иде ових дана – свакако ћете се или смрзнути или скувати; они који се обуку топлије имаће пријатнија јутра, али им зато око подне кад упече не „гине“ крчкање и динстање. Е, управо тако се провела и моја пријатељица. Али, с обзиром да спада у тип људи који воле да решавају проблеме, она је и у овој ситуацији брже-боље смислила шта би могла да предузме. Једноставно је устала од стола, прошетала до прве продавнице одеће и купила мајицу кратких рукава. Што би се рекло, „развела се“ од yеmpеra који ју је малтретирао и потом у тоалету срећно „преудала“ за одећу која је не оптерећује и не спутава, већ само усрећује. Насмејана и сјајно расположена, десетак минута касније вратила се за сто, спремна да се у потпуности и без икаквих ограничења препусти уживању у одличном капућину и разговору.

Све смо јој, не верујући како је њен бриљантан ум у тренутку смислио једно тако сјајно решење, честитале на изузетном предузетничком духу и нерву за фиксирање свега и свачега. Оно што је мени било додатно фасцинанто јесте податак да је спасоносну блузу платила свега 149 динара. Нову, новцату и то још у фенси тржном центру. Већ неко време имам осећај (а потврде се могу видети у већини продавница) да материјално, то јест, роба широке потрошње постаје (бар онима који имају шта да троше) све јефтинија и доступнија. И све краткорочнија.

Сећам се, рецимо, како је за моје родитеље тамо негде осамдесетих година прошлог века куповина било ког уређаја у кући – шпорет, фрижидер, замрзивач... - била ствар помног планирања. Свака просторија у стану се готово тотемистички - детаљно, без журбе и несмотрене исхитрености - опремала и то се, после куповине стана, сматрало другом по важности инвестицијом, која се обично (баш као и темељи куће) „заливала“ не би ли се избегао малер. Испоставиће се, гледано из данашње перспективе и неких тридесетак, четрдесетак година касније, да то и јесу биле озбиљне куповине. Тада купљена ствар – телевизор, капут, ципеле – „живела“ је и служила пуно дуже. Свако мало се може чути да неко и даље користи веш машину из тог времена, а шпорети тог годишта и данас у неким кућама „кувају“ ручак и „пеку“ вечеру. Исто тако, недавно ми је познаница причала како је зимус на семинару у Москви била нешто као модна икона у „Мурином“ капуту наслеђеном од маме. Дакле, коштало је више, али је више и вредело. Отплатило се до последњег динара.

Данас, с друге стране, плаћамо махом паковање и евентуално (када је о кућним апаратима реч) гаранцију. На две или ако сте расположени да се додатно „отворите“ пет година. И малтене у дан ти апарати толико и трају. Након тога им најчешће живота нема. Следи рециклажа и нови почетак неког супер (ре)дизајнираног фрижидера, шпорета, телевизора, којег ће брзо (и све брже) заменити нови, још лепше упакован модел. Чињеница да све брже густирамо ствари пре свега нам говори о томе да живимо у потрошачком „више, брже, боље“ друштво пењача на друштвеним и статусним лествицама. Али, мислим да казује још нешто. Девалвирана „материја“ више нам није ни изблиза довољна као доказ да нешто у својим животима контролишемо и да смо кадри да, ушушкавањем станова и гомилањем ствари, избегнемо непријатне неминовности и хаос. Чини се да смо дигли руке од контроле и чврста валуте, односно,  да смо их мењали за ситна, из минута у минут, задовољства и пластику. „Повољно“ (па макар и непотребно), плус „непрекидно“, кључне су мантре данашњице.

Само да пријатност несметано тече и да је на акцији, а за хаос ћемо лако...

Јасна Будимировић