Iza izloga: Koštalo je više, ali je više i vredelo
Obožavam da ispijam kaficu s prijateljicama! Osim što beskrajno uživam u druženju, nema šanse da nešto novo ne naučim.
Gde bih i kako, recimo, onako bonus mogla da saznam da postoji drevna kineska (nisu samo Francuskinje mršave) vežba (Ći Gong) koja smesta i sa stopostotnim učinkom blokira osećaj gladi. U prevodu, ubija apetit na mrtvo i kilogrami počnu savršeno da se tope i nestaju. Pa, fenomenalno i živele kafice!
Pogađate, u paketu „aktuelnosti“ pričalo se o prolećnom detoksu, višku kilograma, učestalom umaranju... Potom je usledio „pregled dešavanja“ iz života drugih (o tome baš i ne bih ovako javno) i za kraj – najava događaja, to jest, moda. Iako to baš i nije uobičajno, ovog puta mi je od „trendova&brendova“ koji će obeležiti sezonu proleće/leto 2019, puno zanimljivija bila „storija iz života“ jedne od prijateljica, koja je s nama podelila muke s prethodne kafe. Kako je rekla, sedeli su u jednom od tržnih centara i njoj je posle nekog vremena postalo skoro pa neprijatno (pre)toplo u yemperu u kojem je došla. Znate već kako ide ovih dana – svakako ćete se ili smrznuti ili skuvati; oni koji se obuku toplije imaće prijatnija jutra, ali im zato oko podne kad upeče ne „gine“ krčkanje i dinstanje. E, upravo tako se provela i moja prijateljica. Ali, s obzirom da spada u tip ljudi koji vole da rešavaju probleme, ona je i u ovoj situaciji brže-bolje smislila šta bi mogla da preduzme. Jednostavno je ustala od stola, prošetala do prve prodavnice odeće i kupila majicu kratkih rukava. Što bi se reklo, „razvela se“ od yempera koji ju je maltretirao i potom u toaletu srećno „preudala“ za odeću koja je ne opterećuje i ne sputava, već samo usrećuje. Nasmejana i sjajno raspoložena, desetak minuta kasnije vratila se za sto, spremna da se u potpunosti i bez ikakvih ograničenja prepusti uživanju u odličnom kapućinu i razgovoru.
Sve smo joj, ne verujući kako je njen briljantan um u trenutku smislio jedno tako sjajno rešenje, čestitale na izuzetnom preduzetničkom duhu i nervu za fiksiranje svega i svačega. Ono što je meni bilo dodatno fascinanto jeste podatak da je spasonosnu bluzu platila svega 149 dinara. Novu, novcatu i to još u fensi tržnom centru. Već neko vreme imam osećaj (a potvrde se mogu videti u većini prodavnica) da materijalno, to jest, roba široke potrošnje postaje (bar onima koji imaju šta da troše) sve jeftinija i dostupnija. I sve kratkoročnija.
Sećam se, recimo, kako je za moje roditelje tamo negde osamdesetih godina prošlog veka kupovina bilo kog uređaja u kući – šporet, frižider, zamrzivač... - bila stvar pomnog planiranja. Svaka prostorija u stanu se gotovo totemistički - detaljno, bez žurbe i nesmotrene ishitrenosti - opremala i to se, posle kupovine stana, smatralo drugom po važnosti investicijom, koja se obično (baš kao i temelji kuće) „zalivala“ ne bi li se izbegao maler. Ispostaviće se, gledano iz današnje perspektive i nekih tridesetak, četrdesetak godina kasnije, da to i jesu bile ozbiljne kupovine. Tada kupljena stvar – televizor, kaput, cipele – „živela“ je i služila puno duže. Svako malo se može čuti da neko i dalje koristi veš mašinu iz tog vremena, a šporeti tog godišta i danas u nekim kućama „kuvaju“ ručak i „peku“ večeru. Isto tako, nedavno mi je poznanica pričala kako je zimus na seminaru u Moskvi bila nešto kao modna ikona u „Murinom“ kaputu nasleđenom od mame. Dakle, koštalo je više, ali je više i vredelo. Otplatilo se do poslednjeg dinara.
Danas, s druge strane, plaćamo mahom pakovanje i eventualno (kada je o kućnim aparatima reč) garanciju. Na dve ili ako ste raspoloženi da se dodatno „otvorite“ pet godina. I maltene u dan ti aparati toliko i traju. Nakon toga im najčešće života nema. Sledi reciklaža i novi početak nekog super (re)dizajniranog frižidera, šporeta, televizora, kojeg će brzo (i sve brže) zameniti novi, još lepše upakovan model. Činjenica da sve brže gustiramo stvari pre svega nam govori o tome da živimo u potrošačkom „više, brže, bolje“ društvo penjača na društvenim i statusnim lestvicama. Ali, mislim da kazuje još nešto. Devalvirana „materija“ više nam nije ni izbliza dovoljna kao dokaz da nešto u svojim životima kontrolišemo i da smo kadri da, ušuškavanjem stanova i gomilanjem stvari, izbegnemo neprijatne neminovnosti i haos. Čini se da smo digli ruke od kontrole i čvrsta valute, odnosno, da smo ih menjali za sitna, iz minuta u minut, zadovoljstva i plastiku. „Povoljno“ (pa makar i nepotrebno), plus „neprekidno“, ključne su mantre današnjice.
Samo da prijatnost nesmetano teče i da je na akciji, a za haos ćemo lako...
Jasna Budimirović
