Пречанска лексика: Топла леја или похвала Њеном величанству балеги

Добро, сада је та мудролија увелико премашена разноразним пластеницима и балон-баштама, али би у такмичењу с новотаријама у неким дисциплинама – сигурно победила. Рецимо у „органској природности” те штедљивости, у цени производа по јединици површине или цени рада дотичног погона, производног „субјекта”. Јер, топла леја је топла – сама од себе. Од говеђег и (нарочито) коњског измета, на који је постављена као на неки престо, с опроштењем, од гована.

Није се могла замислити боља сеоска кућа, салаш баш никако, која није у марту, неке чак и крајем фебруара, намештала топлу леју. У њу ће, чим сунце мало ојача, односно чим јутра престану да миришу на оштре мразеве, посејати ситно семе будућег расада. Будуће „изводе”, у које се пре свега рачунала паприка и парадајз, краставци и тиквице, а можда и неко специјално цвеће, по ћефу главне баштованке. Отпорније културе су се сејале директно у обичне леје: шаргарепа, паштрнак, целер и дуга зелен, мак је већ био у земљи, грашак још у фребруару ако је било бар два дана сувог и топлог, бели лук још јесенас, а црном исто не треба топла леја. Можда још и мало салате и плавог patliyana, уз црвени и паприку.

За нову топлу леју, као и за освежавање старе, мора се навући и нагазити много свеже говеђе балеге, а с доста сламе, покупљене испод стоке. Ако се има чиме, балега се мало огради (даскама, шибљикама кудељаче, летвама…), да се не развлачи, да леја чвршће стоји и да јој се може лакше прићи. Потом је неопходно на горњи слој додати, такође обилато, свежег коњског ђубрета. Све то, наравно, не може да прође без сламе, која ће везати гомилу као нека арматура.

Добро је када је топла леја велика, али не може да буде ни преголема, као планина. Оптимална је четвртаста „грађевина” дуга до два и по – три метра, а широка упола толико, висока седамдесетак центиметара. На врх гомиле се распе фина, кроз решето просејана црница, помешана с мало старог прегорелог стајњака, па се на њу намести дрвени сандук, или рам од дасака. Да се земља не расипа и да се има чврста подлога на коју ће се наместити стакла, цела стара застакљена врата или чак и одбачене шофершајбне (ветробрани), последњих деценија.

Чим је леја готова, посеје се ситно семе, залије средње обилато, запраши одгоре мало новом земљом, покрије стаклом и – чека. Сунце ће удесетостручити своју снагу, што због стакла горе, што због ђубрета доле. Јер, балега у топлој леји је као термофор у хладном кревету. С тим што се не хлади тако брзо. Ђубре „ради”, процеси труљења у њему ствара топлоту, сунце све још убрзава и тај сељачки инкубатор тера клице да брзо клијају, изданке да експресно ђикају ка сунцу. Наравно, топла леја тражи свакодневно контролисање и негу: заливање, плевљење корова ако никне са засадом (дашта ће!), прекривање стакла старим покровцима ако се осети или чује на радију да ће ноћ бити баш хладна. Тражи и „физичко обезбеђење”, стално надгледање да се око ње не мувају непожељна и нестручна бића, дакле назимад, мачке, вашке и – лопови. Истина, из топле леје нема шта да се украде све док оно ситно семе не порасте у нежан али дрчан расад, светлозелен, као мајице и сукњице што се носе на дан Светог Патрика, заштитника Ираца, који пада некако у исто време, крајем марта.

Када дође време „извода” се чупа, туце младица споји заједно блатњавом грудвом у корену, Расад се онда носи на њиву, расађује у праве леје, дели коме треба или продаје на пијаци. Ту се завршава улога топле леје јер је и напољу топло, већ је ту мај, нема мраза да опрљи будући кечап, ајвар, парадајз-сок, пинђур...

Такве, да кажем, класичне топле леје, више тешко да постоје. Али се расад, па и поврће, до „пуног узраста” и зрелог плода ипак гаје пре одласка мразева. То се сада чини у пространим и моћним пластеницима и другим стакленим, пардон, ПВЦ баштама. Али, греје се струјом или гасом, а не говеђом и коњском балегом јер је тај измет, нарочито у најквалитетнијем издању, помешан са сламом, сада дефицитарна сировина, а коњски велики кликери готово да и не постоје. Дакле, нема грађе за топлу леју.

Осим ако се балега не увезе. Јер у свету још није потпуно затрта. Чак и у Америци, где је све на бензин и струју, „уживо” сам видео коњску балегу. И једини пут баш био запухнут (једини прави израз) носталгијом за Војводином. Наравно, у посети Амишима, секти која одбија да мења начин живота већ три века па у својим насеобинама у Охају и Пенсилванији још гаји коње, обрађује њима земљу и храни их – зрневљем зоби. Као некада код нас. Ваљда је тај запух зато и мирисао на – топлу леју.

Но, код нас је говеђа балега, а нарочито коњска, постала малтене реткост. Дакле, ако је сретнете у шетњи, обиђите је – с пуним поштовањем!

Павле Малешев