Prečanska leksika: Topla leja ili pohvala Njenom veličanstvu balegi

Dobro, sada je ta mudrolija uveliko premašena raznoraznim plastenicima i balon-baštama, ali bi u takmičenju s novotarijama u nekim disciplinama – sigurno pobedila. Recimo u „organskoj prirodnosti” te štedljivosti, u ceni proizvoda po jedinici površine ili ceni rada dotičnog pogona, proizvodnog „subjekta”. Jer, topla leja je topla – sama od sebe. Od goveđeg i (naročito) konjskog izmeta, na koji je postavljena kao na neki presto, s oproštenjem, od govana.

Nije se mogla zamisliti bolja seoska kuća, salaš baš nikako, koja nije u martu, neke čak i krajem februara, nameštala toplu leju. U nju će, čim sunce malo ojača, odnosno čim jutra prestanu da mirišu na oštre mrazeve, posejati sitno seme budućeg rasada. Buduće „izvode”, u koje se pre svega računala paprika i paradajz, krastavci i tikvice, a možda i neko specijalno cveće, po ćefu glavne baštovanke. Otpornije kulture su se sejale direktno u obične leje: šargarepa, paštrnak, celer i duga zelen, mak je već bio u zemlji, grašak još u frebruaru ako je bilo bar dva dana suvog i toplog, beli luk još jesenas, a crnom isto ne treba topla leja. Možda još i malo salate i plavog patliyana, uz crveni i papriku.

Za novu toplu leju, kao i za osvežavanje stare, mora se navući i nagaziti mnogo sveže goveđe balege, a s dosta slame, pokupljene ispod stoke. Ako se ima čime, balega se malo ogradi (daskama, šibljikama kudeljače, letvama…), da se ne razvlači, da leja čvršće stoji i da joj se može lakše prići. Potom je neophodno na gornji sloj dodati, takođe obilato, svežeg konjskog đubreta. Sve to, naravno, ne može da prođe bez slame, koja će vezati gomilu kao neka armatura.

Dobro je kada je topla leja velika, ali ne može da bude ni pregolema, kao planina. Optimalna je četvrtasta „građevina” duga do dva i po – tri metra, a široka upola toliko, visoka sedamdesetak centimetara. Na vrh gomile se raspe fina, kroz rešeto prosejana crnica, pomešana s malo starog pregorelog stajnjaka, pa se na nju namesti drveni sanduk, ili ram od dasaka. Da se zemlja ne rasipa i da se ima čvrsta podloga na koju će se namestiti stakla, cela stara zastakljena vrata ili čak i odbačene šoferšajbne (vetrobrani), poslednjih decenija.

Čim je leja gotova, poseje se sitno seme, zalije srednje obilato, zapraši odgore malo novom zemljom, pokrije staklom i – čeka. Sunce će udesetostručiti svoju snagu, što zbog stakla gore, što zbog đubreta dole. Jer, balega u toploj leji je kao termofor u hladnom krevetu. S tim što se ne hladi tako brzo. Đubre „radi”, procesi truljenja u njemu stvara toplotu, sunce sve još ubrzava i taj seljački inkubator tera klice da brzo klijaju, izdanke da ekspresno đikaju ka suncu. Naravno, topla leja traži svakodnevno kontrolisanje i negu: zalivanje, plevljenje korova ako nikne sa zasadom (dašta će!), prekrivanje stakla starim pokrovcima ako se oseti ili čuje na radiju da će noć biti baš hladna. Traži i „fizičko obezbeđenje”, stalno nadgledanje da se oko nje ne muvaju nepoželjna i nestručna bića, dakle nazimad, mačke, vaške i – lopovi. Istina, iz tople leje nema šta da se ukrade sve dok ono sitno seme ne poraste u nežan ali drčan rasad, svetlozelen, kao majice i suknjice što se nose na dan Svetog Patrika, zaštitnika Iraca, koji pada nekako u isto vreme, krajem marta.

Kada dođe vreme „izvoda” se čupa, tuce mladica spoji zajedno blatnjavom grudvom u korenu, Rasad se onda nosi na njivu, rasađuje u prave leje, deli kome treba ili prodaje na pijaci. Tu se završava uloga tople leje jer je i napolju toplo, već je tu maj, nema mraza da oprlji budući kečap, ajvar, paradajz-sok, pinđur...

Takve, da kažem, klasične tople leje, više teško da postoje. Ali se rasad, pa i povrće, do „punog uzrasta” i zrelog ploda ipak gaje pre odlaska mrazeva. To se sada čini u prostranim i moćnim plastenicima i drugim staklenim, pardon, PVC baštama. Ali, greje se strujom ili gasom, a ne goveđom i konjskom balegom jer je taj izmet, naročito u najkvalitetnijem izdanju, pomešan sa slamom, sada deficitarna sirovina, a konjski veliki klikeri gotovo da i ne postoje. Dakle, nema građe za toplu leju.

Osim ako se balega ne uveze. Jer u svetu još nije potpuno zatrta. Čak i u Americi, gde je sve na benzin i struju, „uživo” sam video konjsku balegu. I jedini put baš bio zapuhnut (jedini pravi izraz) nostalgijom za Vojvodinom. Naravno, u poseti Amišima, sekti koja odbija da menja način života već tri veka pa u svojim naseobinama u Ohaju i Pensilvaniji još gaji konje, obrađuje njima zemlju i hrani ih – zrnevljem zobi. Kao nekada kod nas. Valjda je taj zapuh zato i mirisao na – toplu leju.

No, kod nas je goveđa balega, a naročito konjska, postala maltene retkost. Dakle, ako je sretnete u šetnji, obiđite je – s punim poštovanjem!

Pavle Malešev