Унука власника може у „свој” кикиндски млин само као туриста

– Но, од кад је национализован, точак је стао и није више самлео ни шаку жита. Мој прадеда Фабијан га је 1916. купио за 1.600 форинти и крај њега саградио велику, лепу кућу. Данас је наш породични млин под заштитом државе и припада Музеју Кикинде, чији кустоси тај етнографски бисер Војводине за посетиоце обично отварају тек за „Дана лудаје”.

За млин су пред сам крај 19. века Кикинђани направили архитектонску необичну зграду, у Падеју купили механизам и отворили једну од педесетак хиљада сувача, од доба Марије Терезије расутих по Панонији. Као раритет до данас су сачуване само још две: у мађарском Сарвашу и славонском Отоку.

– Из детињства памтим како деда седи на банку, истуреном делу од глине, сламе и трске сазидане паорске фуруне, коју би бака сваког пролећа подмлађивала малтером од жуте земље и плеве па бојила загашеним кречом да собица увек блиста. Ту је у својој „канцеларији” примао људе и у свеску записивао ко и колико има пшенице или кукуруза за млевење, правио распоред доласка домаћина и одређивао колико коња да обезбеде за окретање жрвња. Што више робе, то више коња. Покретачки део млина је велики точак, као на сеоским колима, у чијих се шест амова могло упрећи до шест пари коња, који су терани укруг да окрећу тешко млинско камење.

Сувача је повелика кружна зграда двадесетак метара у пречнику, с купастим кровом прекривеним бибер-црепом. Врсни мајстори су од тврдог дрвета направили прецизан механизам, који омогућује да се половина крова подиже, а друга истовремено спушта. Кроз отвор при дизању крова паори уведу своје коње, упрегну их, кров се враћа на место и почиње мељава, плаћана ушуром. Кикинђани су се поносили што се њихово фино самлевено брашно прочуло и до бечког двора.

 – Како се у Бечу јело не знам, али смо ми волели бечки фруштук. Никад у животу нисам јела лепши хлеб него кад га од брашна из суваче испеча бака Борбала. Она је месила и дивне лепиње и циповке, укусни велики, округли хлеб, тврде коре, боје тамног злата. Бака је секла велике комаде, парчад мазала као снег белом машћу, одозго посоли, дода црвене паприке и ето гозбе. Ако маст поспе шећером, добијамо посластицу. Мој отац Еде је у детињству хлеб јео у Будимпешти, одакле су се његови преселили у Велику Кикинду, али често говорио „Нико не зна да направи хлеб као моја ташта” – прича Ирена.

– Мој деда је код одличног мајстора завршио тишлерски занат и био тражен врстан столар, док му је млин био додатни посао. Тата Еде стругар, направио ми је бакарни аван у којем сам тукла песак и питала маму да ли јој треба ванилин шећера – показује своју драгоценост Ирена, и додаје да је од оца добила и две лимене кантице. – Сва важна, тако мала, сто пута дневно сам ишла на бунар. Једном је моја мајка скувала супу и чудила се необичном укусу. Није се могло јести. Испоставило се да је воду узела из канте у коју сам ја ставила сапун. Оброк је бачен, а ја укорена. Ипак, нису нас грдили кад смо се верали на комшијин багрем и јели мирисни, слатки цвет.

  А онда јој је на нејака плаћа сручена колективна кривица народа који је повео и изгубио рат. Чини се да је страх који јој се тад увукао у кости и после више од седам деценија не напушта.

 – Све нам је конфисковано. Добили смо наредбу да се иселимо. Деда, баба и мама су нестали. Кад сам одрасла, рекли су ми да су били у лагерима. Са старијим братом и са мном остао је тата и по цео дан само уздисао. Једне ноћи свог послодавца Маркуша молио је за помоћ, а он му је рекао: „Иди кући, твоју жену сутра ће пустити”. Ујутро је командант логора на прозивци рекао да може да иде мама Елизабета, која је за руку ухватила и своју сестру. Пре изласка, морала је предати минђуше, ланчић и прстен на којем је угравиран датум венчања. Рат никад ником није донео добро. Латини кажу да је човек човеку вук, што је права истина – прича Ирена. – Кад смо из своје куће отерани у кирију, сви смо се сместили у собичак са земљаним подом. Осећала сам се ужасно. Многе Швабе су отишле с војском Вермахта, која се 1944. повукла, али моји су мислили да нису ништа криви па, као и ја сад, желели да умру тамо где су рођени. Баба је убрзо након пуштања из логора преминула, недуго затим и деда. Кад смо ових година тражили повраћај имовине, њега је суд лане рехабилитовао.

 Ирена је осмољетку завршила на мађарском, па се у гимназији мучила да научи српски. Студије енглеског у Новом Саду напустила је због беспарице.

 – Родитељи су штедели да купе кућу, да не буду подстанари. Почела сам да радим, у нади да ћу једног дана наставити школовање. С 25 година удала сам се за економисту Денеша, деценијама шефа рачуноводства у општини. У складном браку живели смо више од пола века. Прошлог марта је умро. Много ми недостаје. Радо бих скувала ручак, али зашто? Насупрот мени столица празна. Самоћа убија. Идем у цркву, слушам проповед – сетно каже.

 Једина утеха и богатство Ирени су син Ервин, професор на Електро- техничком факултету у Новом Саду, стручњак за управљање великим системима. Снаха Зорица, професорка математике, родила је Андреја и Стефана, који, сем основне школе, похађају и музичку, баве се тенисом и пливањем, али стижу да често дођу код баке.

 Јелена Стаменковић