Unuka vlasnika može u „svoj” kikindski mlin samo kao turista

– No, od kad je nacionalizovan, točak je stao i nije više samleo ni šaku žita. Moj pradeda Fabijan ga je 1916. kupio za 1.600 forinti i kraj njega sagradio veliku, lepu kuću. Danas je naš porodični mlin pod zaštitom države i pripada Muzeju Kikinde, čiji kustosi taj etnografski biser Vojvodine za posetioce obično otvaraju tek za „Dana ludaje”.

Za mlin su pred sam kraj 19. veka Kikinđani napravili arhitektonsku neobičnu zgradu, u Padeju kupili mehanizam i otvorili jednu od pedesetak hiljada suvača, od doba Marije Terezije rasutih po Panoniji. Kao raritet do danas su sačuvane samo još dve: u mađarskom Sarvašu i slavonskom Otoku.

– Iz detinjstva pamtim kako deda sedi na banku, isturenom delu od gline, slame i trske sazidane paorske furune, koju bi baka svakog proleća podmlađivala malterom od žute zemlje i pleve pa bojila zagašenim krečom da sobica uvek blista. Tu je u svojoj „kancelariji” primao ljude i u svesku zapisivao ko i koliko ima pšenice ili kukuruza za mlevenje, pravio raspored dolaska domaćina i određivao koliko konja da obezbede za okretanje žrvnja. Što više robe, to više konja. Pokretački deo mlina je veliki točak, kao na seoskim kolima, u čijih se šest amova moglo upreći do šest pari konja, koji su terani ukrug da okreću teško mlinsko kamenje.

Suvača je povelika kružna zgrada dvadesetak metara u prečniku, s kupastim krovom prekrivenim biber-crepom. Vrsni majstori su od tvrdog drveta napravili precizan mehanizam, koji omogućuje da se polovina krova podiže, a druga istovremeno spušta. Kroz otvor pri dizanju krova paori uvedu svoje konje, upregnu ih, krov se vraća na mesto i počinje meljava, plaćana ušurom. Kikinđani su se ponosili što se njihovo fino samleveno brašno pročulo i do bečkog dvora.

 – Kako se u Beču jelo ne znam, ali smo mi voleli bečki fruštuk. Nikad u životu nisam jela lepši hleb nego kad ga od brašna iz suvače ispeča baka Borbala. Ona je mesila i divne lepinje i cipovke, ukusni veliki, okrugli hleb, tvrde kore, boje tamnog zlata. Baka je sekla velike komade, parčad mazala kao sneg belom mašću, odozgo posoli, doda crvene paprike i eto gozbe. Ako mast pospe šećerom, dobijamo poslasticu. Moj otac Ede je u detinjstvu hleb jeo u Budimpešti, odakle su se njegovi preselili u Veliku Kikindu, ali često govorio „Niko ne zna da napravi hleb kao moja tašta” – priča Irena.

– Moj deda je kod odličnog majstora završio tišlerski zanat i bio tražen vrstan stolar, dok mu je mlin bio dodatni posao. Tata Ede strugar, napravio mi je bakarni avan u kojem sam tukla pesak i pitala mamu da li joj treba vanilin šećera – pokazuje svoju dragocenost Irena, i dodaje da je od oca dobila i dve limene kantice. – Sva važna, tako mala, sto puta dnevno sam išla na bunar. Jednom je moja majka skuvala supu i čudila se neobičnom ukusu. Nije se moglo jesti. Ispostavilo se da je vodu uzela iz kante u koju sam ja stavila sapun. Obrok je bačen, a ja ukorena. Ipak, nisu nas grdili kad smo se verali na komšijin bagrem i jeli mirisni, slatki cvet.

  A onda joj je na nejaka plaća sručena kolektivna krivica naroda koji je poveo i izgubio rat. Čini se da je strah koji joj se tad uvukao u kosti i posle više od sedam decenija ne napušta.

 – Sve nam je konfiskovano. Dobili smo naredbu da se iselimo. Deda, baba i mama su nestali. Kad sam odrasla, rekli su mi da su bili u lagerima. Sa starijim bratom i sa mnom ostao je tata i po ceo dan samo uzdisao. Jedne noći svog poslodavca Markuša molio je za pomoć, a on mu je rekao: „Idi kući, tvoju ženu sutra će pustiti”. Ujutro je komandant logora na prozivci rekao da može da ide mama Elizabeta, koja je za ruku uhvatila i svoju sestru. Pre izlaska, morala je predati minđuše, lančić i prsten na kojem je ugraviran datum venčanja. Rat nikad nikom nije doneo dobro. Latini kažu da je čovek čoveku vuk, što je prava istina – priča Irena. – Kad smo iz svoje kuće oterani u kiriju, svi smo se smestili u sobičak sa zemljanim podom. Osećala sam se užasno. Mnoge Švabe su otišle s vojskom Vermahta, koja se 1944. povukla, ali moji su mislili da nisu ništa krivi pa, kao i ja sad, želeli da umru tamo gde su rođeni. Baba je ubrzo nakon puštanja iz logora preminula, nedugo zatim i deda. Kad smo ovih godina tražili povraćaj imovine, njega je sud lane rehabilitovao.

 Irena je osmoljetku završila na mađarskom, pa se u gimnaziji mučila da nauči srpski. Studije engleskog u Novom Sadu napustila je zbog besparice.

 – Roditelji su štedeli da kupe kuću, da ne budu podstanari. Počela sam da radim, u nadi da ću jednog dana nastaviti školovanje. S 25 godina udala sam se za ekonomistu Deneša, decenijama šefa računovodstva u opštini. U skladnom braku živeli smo više od pola veka. Prošlog marta je umro. Mnogo mi nedostaje. Rado bih skuvala ručak, ali zašto? Nasuprot meni stolica prazna. Samoća ubija. Idem u crkvu, slušam propoved – setno kaže.

 Jedina uteha i bogatstvo Ireni su sin Ervin, profesor na Elektro- tehničkom fakultetu u Novom Sadu, stručnjak za upravljanje velikim sistemima. Snaha Zorica, profesorka matematike, rodila je Andreja i Stefana, koji, sem osnovne škole, pohađaju i muzičku, bave se tenisom i plivanjem, ali stižu da često dođu kod bake.

 Jelena Stamenković