Позоришна критика: „Тартиф” у СНП-у
Појава! То су речи којима глумица Хана Селимовић још на почетку дефинише Тартифа. Хана Селимовић је Дорина, али у ауторском делу редитеља Игора Вука Торбице, Тартиф није само лицемеран лик који иза плашта хришћанских врлина (религије) крије одвратно просто користољубиво лице, потказујући да се иза високих позиција моћи и ауторитарне друштвене хијерархије увек налази нека ниска страст и побуда.
У представи Народног позоришта Сомбор (и Српског народног позоришта), Тартиф је потпуно савремена појава, феномен! Па тако ни Хана Селимовић није само неки тамо лик, служавка-резонер, него именом и презименом, особа. Односно, индивидуа и равноправан члан породице, Елмирина сестра, у овом случају мало “поремећена” због тога што је шефу рекла шта мисли, по цену посла, стана...
Ма, да не буде даље забуне, представа о којој је овде реч баш и није прави “Тартиф” Молијера, него још “прављи”, “исправнији” од оригинала, јер је поново успостављен као класик, али сада и овде, што и јесте врхунски изазов у уметности. “Легенда” каже да је Торбица дошао у Сомбор да ради на ауторској представи. Касније се дошло до Молијера, па и до Српског народног позоришта. Сада се види да се кроз ликове, односе и сутуације које је препознао у раду са глумцима, стигло до Молијера као јед(и)ног могућег оквира у пројекту, који би сад и стварно могао да се оцени као легендаран.
Каква је то појава, пита се и Дорина / Хана Селимовић, која публику укључује и води кроз представу, док у Оргоновој кући води буну и побуну (протест) против ње? До краја ће бити јасно да јој се није смејати, а тек олако схватати и супротстављати! Тартиф је врло озбиљна претња, озбиљнија од хипокиризје, готово демонска сила која се не појављује изненада и не решава ништа, сем “беде” властитог Ја и заједништва. Између редова, она је свуда око нас, на телевизији, у новинама, у нашим домовима, животима, све празнијим од суштински битног садржаја.
И ако представа “Тартиф” зна да буде истински комична, у интелигентној игри пуној паралелних токова, “измишљања”, коментара, жанровских и стилских варијација, мимикрија, откривања детаља и дубљих слојева, игри пуној глумачких бравура, добро темпираних промена ритма, атмосфера, њен прави погодак - у центар (bullseye) - је то што је публика од првог момента стварно увучена у кућу која постаје Његова. Своју кућу коју неко напаствује и окупира, неко под маском овог или оног идентитета, углавном добра, осећајности, бриге, самопрекора... Кад се покаже право лице тог феномена, кад се види да је његова маска на лицима многих, па и самог владара који у оригиналу код Молијера, као деус екс махина, спашава ствар и хапси Тартифа, кад се види да је Тартиф владар сам, једини и свемоћан, онда никоме више стварно није до смеха и шала.
И није Хана Селимовић једина Глумица ове изванредне представе. И Тијана Марковић (Елмира), Биљана Кескеновић (Госпођа Пернел), Марко Марковић (Клеант), Марко Савић (Дамис), Даница Грубачки (Маријана), Нинослав Ђорђевић (Оргон), Душан Вукашиновић (Валер), Немања Бакић (Basques), Саша Торлаковић (Тартиф), Милорад Капор (Судски извршитељ 1), Драгана Шуша (Судски извршитељ 2) - редом појављивања - у пуном сјају су показали да без Глумаца нема оваплоћења ни малог, занемарљивог, а камоли великог и важног позоришног чина.
Има та Појава и име и презиме, своју идеологију која би да постане идеологија свих нас, али што рече Хана-Дорина, изазива нелагоду и сама помисао да се изговара. Зато представе Игора Вука Торбице све више и више изазивају хвалоспеве, а не критику.
Игор Бурић
