Pozorišna kritika: „Tartif” u SNP-u
Pojava! To su reči kojima glumica Hana Selimović još na početku definiše Tartifa. Hana Selimović je Dorina, ali u autorskom delu reditelja Igora Vuka Torbice, Tartif nije samo licemeran lik koji iza plašta hrišćanskih vrlina (religije) krije odvratno prosto koristoljubivo lice, potkazujući da se iza visokih pozicija moći i autoritarne društvene hijerarhije uvek nalazi neka niska strast i pobuda.
U predstavi Narodnog pozorišta Sombor (i Srpskog narodnog pozorišta), Tartif je potpuno savremena pojava, fenomen! Pa tako ni Hana Selimović nije samo neki tamo lik, služavka-rezoner, nego imenom i prezimenom, osoba. Odnosno, individua i ravnopravan član porodice, Elmirina sestra, u ovom slučaju malo “poremećena” zbog toga što je šefu rekla šta misli, po cenu posla, stana...
Ma, da ne bude dalje zabune, predstava o kojoj je ovde reč baš i nije pravi “Tartif” Molijera, nego još “pravlji”, “ispravniji” od originala, jer je ponovo uspostavljen kao klasik, ali sada i ovde, što i jeste vrhunski izazov u umetnosti. “Legenda” kaže da je Torbica došao u Sombor da radi na autorskoj predstavi. Kasnije se došlo do Molijera, pa i do Srpskog narodnog pozorišta. Sada se vidi da se kroz likove, odnose i sutuacije koje je prepoznao u radu sa glumcima, stiglo do Molijera kao jed(i)nog mogućeg okvira u projektu, koji bi sad i stvarno mogao da se oceni kao legendaran.
Kakva je to pojava, pita se i Dorina / Hana Selimović, koja publiku uključuje i vodi kroz predstavu, dok u Orgonovoj kući vodi bunu i pobunu (protest) protiv nje? Do kraja će biti jasno da joj se nije smejati, a tek olako shvatati i suprotstavljati! Tartif je vrlo ozbiljna pretnja, ozbiljnija od hipokirizje, gotovo demonska sila koja se ne pojavljuje iznenada i ne rešava ništa, sem “bede” vlastitog Ja i zajedništva. Između redova, ona je svuda oko nas, na televiziji, u novinama, u našim domovima, životima, sve praznijim od suštinski bitnog sadržaja.
I ako predstava “Tartif” zna da bude istinski komična, u inteligentnoj igri punoj paralelnih tokova, “izmišljanja”, komentara, žanrovskih i stilskih varijacija, mimikrija, otkrivanja detalja i dubljih slojeva, igri punoj glumačkih bravura, dobro tempiranih promena ritma, atmosfera, njen pravi pogodak - u centar (bullseye) - je to što je publika od prvog momenta stvarno uvučena u kuću koja postaje Njegova. Svoju kuću koju neko napastvuje i okupira, neko pod maskom ovog ili onog identiteta, uglavnom dobra, osećajnosti, brige, samoprekora... Kad se pokaže pravo lice tog fenomena, kad se vidi da je njegova maska na licima mnogih, pa i samog vladara koji u originalu kod Molijera, kao deus eks mahina, spašava stvar i hapsi Tartifa, kad se vidi da je Tartif vladar sam, jedini i svemoćan, onda nikome više stvarno nije do smeha i šala.
I nije Hana Selimović jedina Glumica ove izvanredne predstave. I Tijana Marković (Elmira), Biljana Keskenović (Gospođa Pernel), Marko Marković (Kleant), Marko Savić (Damis), Danica Grubački (Marijana), Ninoslav Đorđević (Orgon), Dušan Vukašinović (Valer), Nemanja Bakić (Basques), Saša Torlaković (Tartif), Milorad Kapor (Sudski izvršitelj 1), Dragana Šuša (Sudski izvršitelj 2) - redom pojavljivanja - u punom sjaju su pokazali da bez Glumaca nema ovaploćenja ni malog, zanemarljivog, a kamoli velikog i važnog pozorišnog čina.
Ima ta Pojava i ime i prezime, svoju ideologiju koja bi da postane ideologija svih nas, ali što reče Hana-Dorina, izaziva nelagodu i sama pomisao da se izgovara. Zato predstave Igora Vuka Torbice sve više i više izazivaju hvalospeve, a ne kritiku.
Igor Burić
