ИНТЕРВЈУ Жељко Р. Андрић, солиста опере Српског народног позоришта

Манрика ће као гост певати Јанко Синадиновић, Леонору првакиња Опере СНП Данијела Јовановић, партија Ацучене поверена је Вишњи Попов, док ће у роли Грофа Луне дебитовати солиста куће, баритон Жељко Р. Андрић.

– Огромно ми је задовољство што сам добио прилику да певам Грофа Луну. То ми је до сада најтежа улога и дуго је већ припремам – открива у разговору за „Дневник“ Жељко Р. Андрић. – Уопште, ова сезона ће ми бити веома захтевна. У априлу, наиме, у Русији дебитујем као Риголето у истоименој Вердијевој опери, да бих ту ролу певао и овде у јуну, на премијери потпуно нове поставке на нашој сцени.

Легендарни Енрико Карузо је једном изјавио да је за успешно извођење „Трубадура“ потребна „само“ подела у којој су „четири најбоља оперска певача на свету“.

– Заиста, цео кастинг мора да буде баш јак, јер свака је улога изузетно захтевна, сложена, не зна се коме је намењен крупнији залогај. Не можеш баш преко ноћи да нађеш тенора који ће певати Манрика, исто важи и за Леонору и Ацучену међу сопранима и мецоспранима, па и код нас баритона за Луну. Кажу да је Верди можда од свих оперских композитора најбоље познавао гласове, у партитурама их је јако добро водио – али до саме ивице. И када успеш да изнесеш такву улогу, заправо видиш колики је Верди био геније.

Пронашао сам да је чак и Жељко Лучић, који је бриљирао као Гроф Луна од лондонског Ковент Гардена до париске Националне опере, једном добио критику да му је „недостајало бруталности у гласу“.

– Код роле Луне је та „мера“ веома специфична и пре мислим да примарно зависи од укуса критичара. Чувеном француском баритону Лудовику Тезијеу су, рецимо, недавно након извођења „Трубадура“ у Државној опери у Бечу замерили да је његов Луна био „превише груб“. А, опет, најзахтевнија Лунина арија је љубавна, али је тако написана да је њу тешко отпевати као романсу, поготово драмском баритону. Суштина је, заправо, у томе да је то лик који се од сцене до сцене мора нијансирати.

Већ сте били део ове поставке „Трубадура“, али у роли Старог Циганина. Да ли то помаже?

– Наизглед - да, али мислим да је сан сваког певача, мој свакако јесте, да сваку нову улогу ради потпуно испочетка. Улога се може спремити у соби, уз клавир, али када се излази на сцену, то је потпуно друга прича. У том смислу, када се припрема потпуно нова поставка, онда се у повереној улози пролази кроз све фазе те представе, током којих ја истражујем себе, истражујем односе, релације, колико и када треба да дам... Друга крајност је кад се напросто улети у неку представу, што се мени лане догодило у Краснојарску, са „Царском невестом“ Римског-Корсакова, где сам певао Григорија Грјазноја: ову велику улогу сам спремао у Новом Саду, да бих је у Краснојарску, у непознатом позоришту на непознатој сцени, певао након само једне режијске пробе, а да пре тога представу нисам ни видео, имао сам утисак да сам пао с Марса. Срећом, све се супер завршило, биле су и добре критике, али је то ипак нешто што најмање волим. Овај „Трубадур“ је нешто између, имали смо режијске пробе на сцени са клавиром, онда тзв. зиц–пробе, па сценско–оркестарске... И то је сјајно, али премијера је ипак премијера. 

У овој сезони вас на матичној сцени очекује баш једна таква велика премијера, поменути „Риголето“?

– Нажалост, у протеклим годинама смо се навикли на то да штедимо, шпарамо, принудно затежемо каиш, и онда ваљда делује и безобразно очекивати више таквих „великих премијера“, које коштају, већ пре неки наслов изведемо концертно или обнављамо старе представе, враћајући их у живот уз стари декор, старе костиме... Мада, када видите како, на пример, изгледа наша „раскошна“ сцена за „Травијату“, не знате да ли да се смејете или да плачете. Што је још горе, то види и публика. Заправо, не жели то да гледа. И зато је толико значајно што ћемо добити и тог новог „Риголета“, а пре тога, у мају, и новог „Фауста“. Дакле, ове сезоне коначно имамо нешто што нисмо имали сезонама уназад. И то заиста радује. Нове представе, нови редитељи, нове идеје, као што је од велике важности и да кућа попут наше још више развије институцију гостовања певача, јер публика сигурно жели да чује као Грофа Луну, не само Жељка Андрића него, на пример, и Атилу Мокуша, и Николу Мијаиловића, али и Жељка Лучића, што да не... 

Поменули сте у једном тренутку истраживање. Колико вам у припреми улоге користи чињеница да сте, пре оперске каријере, на Академији уметности у Новом Саду дипломирали на теоријском одсеку?

– То ми много помаже. Наравно, то публика не види, али ја осетим колико ми значи. И признајем да бих зато добар део програма из појединих теоријских предмета увео и на соло певање. Јер, може певач да стане на сцену и отпева арију савршено, ако је с тим рођен. Али ипак, у припремању улоге, ако може да разуме зашто је баш на овом месту кулминација а на оном лирски антиклимакс, то је потпуно друга димензија.

Публика вас је заволела и као Дулкамару у Доницетијевом „Љубавном напитку“. Шта вама више лежи – комични или драмски репертоар?

– Драмски, дефинитивно. Јер ту оперски певач ипак може да покаже више слојева неког унутрашњег стања. Наравно, веома су интересантне и комичне опере, и јако волим Дулкамару, мада већ полако излазим из тог фаха, али он ипак не може да замени ни Григорија Грјазноја, ни Жоржа Жармона, ни Риголета, ни Грофа Луну.

 Бетовенова награда, коју сте добили у Прагу пре две године, сигурно је отворила и нека оперска врата ван матичне куће. Ипак, нисте отишли?

– Нећу ни да одем. Мени се, ето, догодила та Русија, али Српско народно позориште је моја кућа, у њој сам створен и њој се увек враћам. 

        М. Стајић