INTERVJU Željko R. Andrić, solista opere Srpskog narodnog pozorišta

Manrika će kao gost pevati Janko Sinadinović, Leonoru prvakinja Opere SNP Danijela Jovanović, partija Acučene poverena je Višnji Popov, dok će u roli Grofa Lune debitovati solista kuće, bariton Željko R. Andrić.

– Ogromno mi je zadovoljstvo što sam dobio priliku da pevam Grofa Lunu. To mi je do sada najteža uloga i dugo je već pripremam – otkriva u razgovoru za „Dnevnik“ Željko R. Andrić. – Uopšte, ova sezona će mi biti veoma zahtevna. U aprilu, naime, u Rusiji debitujem kao Rigoleto u istoimenoj Verdijevoj operi, da bih tu rolu pevao i ovde u junu, na premijeri potpuno nove postavke na našoj sceni.

Legendarni Enriko Karuzo je jednom izjavio da je za uspešno izvođenje „Trubadura“ potrebna „samo“ podela u kojoj su „četiri najbolja operska pevača na svetu“.

– Zaista, ceo kasting mora da bude baš jak, jer svaka je uloga izuzetno zahtevna, složena, ne zna se kome je namenjen krupniji zalogaj. Ne možeš baš preko noći da nađeš tenora koji će pevati Manrika, isto važi i za Leonoru i Acučenu među sopranima i mecospranima, pa i kod nas baritona za Lunu. Kažu da je Verdi možda od svih operskih kompozitora najbolje poznavao glasove, u partiturama ih je jako dobro vodio – ali do same ivice. I kada uspeš da izneseš takvu ulogu, zapravo vidiš koliki je Verdi bio genije.

Pronašao sam da je čak i Željko Lučić, koji je briljirao kao Grof Luna od londonskog Kovent Gardena do pariske Nacionalne opere, jednom dobio kritiku da mu je „nedostajalo brutalnosti u glasu“.

– Kod role Lune je ta „mera“ veoma specifična i pre mislim da primarno zavisi od ukusa kritičara. Čuvenom francuskom baritonu Ludoviku Tezijeu su, recimo, nedavno nakon izvođenja „Trubadura“ u Državnoj operi u Beču zamerili da je njegov Luna bio „previše grub“. A, opet, najzahtevnija Lunina arija je ljubavna, ali je tako napisana da je nju teško otpevati kao romansu, pogotovo dramskom baritonu. Suština je, zapravo, u tome da je to lik koji se od scene do scene mora nijansirati.

Već ste bili deo ove postavke „Trubadura“, ali u roli Starog Ciganina. Da li to pomaže?

– Naizgled - da, ali mislim da je san svakog pevača, moj svakako jeste, da svaku novu ulogu radi potpuno ispočetka. Uloga se može spremiti u sobi, uz klavir, ali kada se izlazi na scenu, to je potpuno druga priča. U tom smislu, kada se priprema potpuno nova postavka, onda se u poverenoj ulozi prolazi kroz sve faze te predstave, tokom kojih ja istražujem sebe, istražujem odnose, relacije, koliko i kada treba da dam... Druga krajnost je kad se naprosto uleti u neku predstavu, što se meni lane dogodilo u Krasnojarsku, sa „Carskom nevestom“ Rimskog-Korsakova, gde sam pevao Grigorija Grjaznoja: ovu veliku ulogu sam spremao u Novom Sadu, da bih je u Krasnojarsku, u nepoznatom pozorištu na nepoznatoj sceni, pevao nakon samo jedne režijske probe, a da pre toga predstavu nisam ni video, imao sam utisak da sam pao s Marsa. Srećom, sve se super završilo, bile su i dobre kritike, ali je to ipak nešto što najmanje volim. Ovaj „Trubadur“ je nešto između, imali smo režijske probe na sceni sa klavirom, onda tzv. zic–probe, pa scensko–orkestarske... I to je sjajno, ali premijera je ipak premijera. 

U ovoj sezoni vas na matičnoj sceni očekuje baš jedna takva velika premijera, pomenuti „Rigoleto“?

– Nažalost, u proteklim godinama smo se navikli na to da štedimo, šparamo, prinudno zatežemo kaiš, i onda valjda deluje i bezobrazno očekivati više takvih „velikih premijera“, koje koštaju, već pre neki naslov izvedemo koncertno ili obnavljamo stare predstave, vraćajući ih u život uz stari dekor, stare kostime... Mada, kada vidite kako, na primer, izgleda naša „raskošna“ scena za „Travijatu“, ne znate da li da se smejete ili da plačete. Što je još gore, to vidi i publika. Zapravo, ne želi to da gleda. I zato je toliko značajno što ćemo dobiti i tog novog „Rigoleta“, a pre toga, u maju, i novog „Fausta“. Dakle, ove sezone konačno imamo nešto što nismo imali sezonama unazad. I to zaista raduje. Nove predstave, novi reditelji, nove ideje, kao što je od velike važnosti i da kuća poput naše još više razvije instituciju gostovanja pevača, jer publika sigurno želi da čuje kao Grofa Lunu, ne samo Željka Andrića nego, na primer, i Atilu Mokuša, i Nikolu Mijailovića, ali i Željka Lučića, što da ne... 

Pomenuli ste u jednom trenutku istraživanje. Koliko vam u pripremi uloge koristi činjenica da ste, pre operske karijere, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu diplomirali na teorijskom odseku?

– To mi mnogo pomaže. Naravno, to publika ne vidi, ali ja osetim koliko mi znači. I priznajem da bih zato dobar deo programa iz pojedinih teorijskih predmeta uveo i na solo pevanje. Jer, može pevač da stane na scenu i otpeva ariju savršeno, ako je s tim rođen. Ali ipak, u pripremanju uloge, ako može da razume zašto je baš na ovom mestu kulminacija a na onom lirski antiklimaks, to je potpuno druga dimenzija.

Publika vas je zavolela i kao Dulkamaru u Donicetijevom „Ljubavnom napitku“. Šta vama više leži – komični ili dramski repertoar?

– Dramski, definitivno. Jer tu operski pevač ipak može da pokaže više slojeva nekog unutrašnjeg stanja. Naravno, veoma su interesantne i komične opere, i jako volim Dulkamaru, mada već polako izlazim iz tog faha, ali on ipak ne može da zameni ni Grigorija Grjaznoja, ni Žorža Žarmona, ni Rigoleta, ni Grofa Lunu.

 Betovenova nagrada, koju ste dobili u Pragu pre dve godine, sigurno je otvorila i neka operska vrata van matične kuće. Ipak, niste otišli?

– Neću ni da odem. Meni se, eto, dogodila ta Rusija, ali Srpsko narodno pozorište je moja kuća, u njoj sam stvoren i njoj se uvek vraćam. 

        M. Stajić