ДНЕВНИКОВА КЊИГА Анджеј Сапковски: Сезона Олуја

У последњих неколико недеља медији су много писали о пољском писцу Анџеју Сапковском, аутору саге о чувеном Вешцу Гералту од Ривије. Вештац је инспирисао истоимену трилогију видео игара које су пољском студију ЦД Пројект Ред до сад донеле вероватно више од 100 милиона долара.

Пошто није очекивао успех од видео игара, Сапковски је права на интелектуалну својину студију продао за мизерну петоцифрену суму. Откако је Нетфликс најавио играну серију о Вешцу од које се већ сад очекује да ће зарадити вртоглаве суме, писац је одлучио да тужи пољски студио (који је права продао Нетфликсу) за суму од 16 милиона долара.

До сада је изашло укупно осам књига о Гералту из Ривије, усамљеном ловцу на чудовишта ког одликује цинизам, сув хумор и солидан ентузијазам према згодним црвенокосим чаробницама. Прве две су збирке прича за којима иде главна петологија, док је “Сезона олуја”, (написана последња, 2013) замишљена као увод у сагу о Вешцу, пратећи ободе заплета који се први пут открива још у приповеткама. У том смислу “Сезону олуја” од почетка треба схватити пре као каснији додатак великој причи него као књигу саму за себе.

Иако ју је лако пратити и без читања ранијих делова, она ће бити најзанимљивија старим фановима јер је базирана на веома лабавом заплету, који пре омогућава да се лагано откривају исечци из свакодневног живота у фантазијском свету који је Сапковски осмислио, него што увлачи у причу тако да се књига не може спустити.

Ипак, и поред тога, “Олуја мачева” је пријатна забава за докон викенд. Сапковски дефинитивно није један од генеричних аутора епске фантастике који стереотипне заплете “зачињују” претенциозним именима јунака и детаљним мапама неинвентивних фантазијских подручја, већ пре духовит и сардоничан приповедач код ког се и те како осећа најбоље од наслеђа источноевропске књижевности, нарочито Гогоља и других словенских писаца који без задршке исмевали друштво. Сапковски успева да пронађе одређену врсту магије у (не)обичним ситуацијама у које његови ликови упадају, и у духовитим портретима (а некад и карикатурама) ликова, и описима њихових често врло динамичних међусобних односа.

Цинични хумор, неформално приповедање (често комбиновано са исечцима из писама или различитим псеудоцитатима) и повремена оштра сатира, чине занимљиву комбинацију која Сапковског издваја из мора других савремених жанровских писаца епске фантастике. 

Настасја Писарев

Извуче из комоде шкатуљу. Рашири на столу табак папира и умочи перо у мастионицу.

– Обећао си да ћеш убити страшило – рече не подижући главу. – Испада да ниси бацао прашину у очи. Од речи си, барем за скитницу… а и тим људима си живот спасао. Жени и цурици. Захвалише ли се макар? Падоше ли ти пред ноге?

Нису пале, стисну вилицу вештац. Зато што још нису сасвим дошле себи. А ја ћу отићи одавде пре него што дођу себи. Пре него што схвате да сам их искористио као мамац, јер сам у арогантној самоуверености био убеђен да ћу успети да одбраним све троје. Отићи ћу пре него што до девојчице допре, пре него што увиди да је мојом кривицом полусироче.

Осећао се лоше. Сигурно је то била последица еликсира које је узео пре борбе. Сигурно.

– Тај монструм – жупан посу папир песком, а затим стресе песак на под – права гнусоба. Осмотрио сам лешину кад су донели… Шта је то било?

Гералт у том погледу није био сигуран, али није намеравао то да открије.