DNEVNIKOVA KNJIGA Andžej Sapkovski: Sezona Oluja

U poslednjih nekoliko nedelja mediji su mnogo pisali o poljskom piscu Andžeju Sapkovskom, autoru sage o čuvenom Vešcu Geraltu od Rivije. Veštac je inspirisao istoimenu trilogiju video igara koje su poljskom studiju CD Projekt Red do sad donele verovatno više od 100 miliona dolara.

Pošto nije očekivao uspeh od video igara, Sapkovski je prava na intelektualnu svojinu studiju prodao za mizernu petocifrenu sumu. Otkako je Netfliks najavio igranu seriju o Vešcu od koje se već sad očekuje da će zaraditi vrtoglave sume, pisac je odlučio da tuži poljski studio (koji je prava prodao Netfliksu) za sumu od 16 miliona dolara.

Do sada je izašlo ukupno osam knjiga o Geraltu iz Rivije, usamljenom lovcu na čudovišta kog odlikuje cinizam, suv humor i solidan entuzijazam prema zgodnim crvenokosim čarobnicama. Prve dve su zbirke priča za kojima ide glavna petologija, dok je “Sezona oluja”, (napisana poslednja, 2013) zamišljena kao uvod u sagu o Vešcu, prateći obode zapleta koji se prvi put otkriva još u pripovetkama. U tom smislu “Sezonu oluja” od početka treba shvatiti pre kao kasniji dodatak velikoj priči nego kao knjigu samu za sebe.

Iako ju je lako pratiti i bez čitanja ranijih delova, ona će biti najzanimljivija starim fanovima jer je bazirana na veoma labavom zapletu, koji pre omogućava da se lagano otkrivaju isečci iz svakodnevnog života u fantazijskom svetu koji je Sapkovski osmislio, nego što uvlači u priču tako da se knjiga ne može spustiti.

Ipak, i pored toga, “Oluja mačeva” je prijatna zabava za dokon vikend. Sapkovski definitivno nije jedan od generičnih autora epske fantastike koji stereotipne zaplete “začinjuju” pretencioznim imenima junaka i detaljnim mapama neinventivnih fantazijskih područja, već pre duhovit i sardoničan pripovedač kod kog se i te kako oseća najbolje od nasleđa istočnoevropske književnosti, naročito Gogolja i drugih slovenskih pisaca koji bez zadrške ismevali društvo. Sapkovski uspeva da pronađe određenu vrstu magije u (ne)običnim situacijama u koje njegovi likovi upadaju, i u duhovitim portretima (a nekad i karikaturama) likova, i opisima njihovih često vrlo dinamičnih međusobnih odnosa.

Cinični humor, neformalno pripovedanje (često kombinovano sa isečcima iz pisama ili različitim pseudocitatima) i povremena oštra satira, čine zanimljivu kombinaciju koja Sapkovskog izdvaja iz mora drugih savremenih žanrovskih pisaca epske fantastike. 

Nastasja Pisarev

Izvuče iz komode škatulju. Raširi na stolu tabak papira i umoči pero u mastionicu.

– Obećao si da ćeš ubiti strašilo – reče ne podižući glavu. – Ispada da nisi bacao prašinu u oči. Od reči si, barem za skitnicu… a i tim ljudima si život spasao. Ženi i curici. Zahvališe li se makar? Padoše li ti pred noge?

Nisu pale, stisnu vilicu veštac. Zato što još nisu sasvim došle sebi. A ja ću otići odavde pre nego što dođu sebi. Pre nego što shvate da sam ih iskoristio kao mamac, jer sam u arogantnoj samouverenosti bio ubeđen da ću uspeti da odbranim sve troje. Otići ću pre nego što do devojčice dopre, pre nego što uvidi da je mojom krivicom polusiroče.

Osećao se loše. Sigurno je to bila posledica eliksira koje je uzeo pre borbe. Sigurno.

– Taj monstrum – župan posu papir peskom, a zatim strese pesak na pod – prava gnusoba. Osmotrio sam lešinu kad su doneli… Šta je to bilo?

Geralt u tom pogledu nije bio siguran, ali nije nameravao to da otkrije.