ДНЕВНИКОВА КЊИГА Роберт Кроуч: „Отишао у Индијанце“
Роберт Кроуч (1927-2011) је био канадски писац чија је једна од највећих заслуга то што је успео да уведе тад још увек помало субверзивни постмодернизам у академске структуре у Канади.
Иако је сам образован на наслеђу модерне која је тад владала универзитетским круговима, он је у намери да се од ње дистанцира декларисао као писац који припада новим струјама у књижевности. Међутим, његова књига „Отишао у Индијанце“, иначе део трилогије романа “Западни триптих”, поетски је блискија модерни него постмодернизму. Кроуч се свакако ослања на неке наративне технике постмодернизма – његов текст је разбијен и фрагментализован (понекад помало херметичан у нечитљивости, понекад сасвим лаког стила), и конституисан из једне врсте текстуалног колажа (записи са траке, писма), али у њему нема ничег радикално новог, и пре је духовни наследник генерације Џ и романа потраге какав је Керуаков “На путу”, него што има везе са каснијим писцима постмодерне.
“Отишао у Индијанце” је модерни наставак наративне традиције пронађеног рукописа пошто су у питању транскрипти скинути са магнетофонске траке. Снимке свом универзитетском професору шаље његов ‘бунтовни’ бивши студент који уместо дисертације бележи конфузне белешке са своје чудне авантуре кроз недођије северозападне Канаде. Седнес путује у потрази за Сивом Совом, преко ког ће, кроз катарзу, покушати да поново дође и до свог сопственог идентитета.
Сива сова или Ва-Ша-Квон-Асин (Онај-који-путује-ноћу) био је једна од најинтригантнијих личности из канадске историје. Сива Сова је заправо лажно име Британца Арчибалда Беланија који је за себе тврдио да је апачког порекла. Овај Британац је задужио Канаду као успешан активиста који се са својом супругом Анахарео Белани из племена Мохавк залагао за очување природе и угрожених индијанских резервата. Тек после његове смрти открило се да је рођени чистокрвни Британац, и да је о Индијанцима учио у књигама, док није емигрирао у Канаду.
Негде у игри између идентитета остају заглављени и јунаци ове књиге, окамењени у помало наивном сукобу између “старих” и “нових”, односно професора који се остварио у естаблишменту и његовог побуњеног студента. Ипак, и те како је занимљиво посматрати ову књигу из позиције савременог душтва, јер је главни лик Седнес савршено налик безбројним модерним западњацима који у потрази за инстант просветљењем узалуд лутају отвореним пејзажима националних паркова њихових савршено уређених држава.
Настасја Писарев