ГЛУМАЦ МИОДРАГ РАДОЊИЋ Испалио сам 800 метака из калашњикова

На новосадској премијери филма у биоскопу „Арена Синеплекс“ искористили смо прилику да поразговарамо са младим глумцем Миодрагом Радоњићем, који игра једну од главних улога – Баћу, опасног момка београдског подземља. Пошто је за разлику од Баће, који се заједно са Марашом, ког игра Биковић,  увлачи у крваву игру, Миодраг потпуно другачији и чини се, помало стидљив, питали смо га на почетку интервјуа како му се допала ова улога пре снимања и зашто је одлучио да је игра.

– Пре свега мислим да је ово врло слојевита и „месната“ улога. Драго ми је што сам имао прилику да играм нешто мало другачије што у досадашњој каријери до сада нисам. Мене су заправо више странци ангажовали за улоге „опасних“ ликова, пошто сам играо у неким америчким и италијанским филмовима где су ме препознали као анти-хероја – рекао је на почетку разговора за „Дневников“ ТВ магазин глумац Миодраг Радоњић.

Како сте градили лик криминалца, будући да сте га одиграли на врло шармантан и духовит начин?

– Док сам одрастао на Коњарнику, који је тада био периферија Београда, имао сам прилику да непосредним искуством будем у контакту са неким слојевима људи, а показало се тек сада да ми је то значило када сам играо ову улогу. Схватио сам да се то лепило за неку моју глумачку свест и да се испољило тек у овој улози. Друга ствар, гледао сам озбиљне и квалитетне садржаје страних аутора, као што је нпр. италијанска серија „Гомора“, која на неки начин, јесте била жанровски узор за наш филм. Све друго је било природно. Баћа има своје мотиве због којих нешто ради и апсолутно верује у то. Било би неприродно да он стално нешто сумња.

А како сте одбранили Баћу будући да сте у једном интервјуу рекли да увек браните лик који играте?

– Један од важнијих елемената за његов лик био је тај однос између њега и његовог пријатеља Мараша. Он га неизмерно воли и лојалан му је до одређене границе, али да не откривамо превише читаоцима који још увек нису гледали филм. У серији коју ћемо радити од краја фебруара на РТС-у, његови потенцијали су много мањи него што он заправо мисли, што и јесте процес сазревања људи из тог миљеа. Они мисле да нешто могу, а у ствари не могу, али у том неуспеху, ако преживе, науче нешто и иду даље и сазру, буду успешнији касније.

Филм „Јужни ветат“ је инспирисан 90-им годинама, иако је смештен у садашњицу. Како вам је тај период остао у сећању с обзиром на то да сте тих година одрастали?

– То је било много бруталније и екстремније време. Не бих га поредио са садашњим. Било је нормално да ти на улици скину мајицу или џемпер, нарочито ако ти га је донела тетка из иностранства. Тада је све испливало на површину. Тих година си сваки дан могао да приметиш јунаке попут ових у нашем филму, а данас не можеш. Радећи на овој улози сам упознао неке људе, наравно нисам се дружио са њима, али сам схватио да уопште не изгледају тако да бисмо за њих могли да кажемо да се баве сумњивим радњама. Свакако, инпсирација јесте била на тим девијантним односима и поремећеном друштву које је вероватно било последица ратова.

Шта мислите да ли се померамо од тих несрећних година или су нам оне још увек за вратом?

– Мислим да се померамо, то је нормално. Друштво сазрева, технолошки развој веома утиче на масовну социолошку свест. Дефинтивино је другачије него што је било раније, али, ето, морамо још више да радимо на односима у друштву. Ипак, криминал је свуда у свету присутан и постаће, то је постало практично занат (смех).

У овом филму смо вас први пут у истом кадру гледали са Милошем Биковићем, иначе колегом са класе. Јесте ли се међусобно помагали на снимању?

– Све је прошло без потешкоћа. Милош и ја смо веома добри пријатељи, а осим тога заједно смо студирали и вежбали на факултету, па овде није било потребе да седнемо и дискутујемо превише, што уме да буде део глумачког рада и припрема. Ми се разумемо погледом (смех).

Рекли сте једном приликом да добар акциони филм не може да се сними без модрица. Како сте прошли овога пута?

– Да, било их је и овога пута (смех). Снимајући једну сцену у којој падам, мало сам се повредио. Прошао сам са неколико модрица, али није ништа било страшно. Имали смо супер каскадере који су нам помагали у неким сценама.

Малопре сте споменули да је улога у овом филму другачија улога од ваших преходних, ипак ускоро ћемо вас гледати у још једном акционом филму „Балканска линија“, можете ли нам открити нешто више о вашој улози? 

– Да, то је једна поприлично занимљива улога. Тај филм је врло јасно жанровски опредељен. То је ратна драма у којој играм Албанца терористу. Мало сам и „намаштао“ позадину његовог лика која се можда и не види у филму, али мени као глумцу је значило што тиме могу уверљивије да допринесем улози. Имао сам неке глумачке добре сцене, али ме у принципу највише инспирисало то што сам учествовао у стварно озбиљним акционим сценама. Један дан сам опалио 800 метака из калашњикова. Видећете, то је један озбиљан, високобуџетни филм. Нарочито за наше услове.

И у серији „Убице мог оца“ сте имали улогу јаког мушкарца, инспектора. Да ли прижељкујете улогу романтичнијег мушкарца?

– Немам нешто посебно у каријери што прижељкујем. Оно што ми се понуди, а то  моје срце заинтересује онда се тиме и бавим. Не бежим ни од романтиних улога. Играо сам полуромантичан лик у серији „Божићни устанак“ у Црној Гори, али нажалост она се није код нас емитовала. 

Владимир Бијелић