GLUMAC MIODRAG RADONJIĆ Ispalio sam 800 metaka iz kalašnjikova

Na novosadskoj premijeri filma u bioskopu „Arena Sinepleks“ iskoristili smo priliku da porazgovaramo sa mladim glumcem Miodragom Radonjićem, koji igra jednu od glavnih uloga – Baću, opasnog momka beogradskog podzemlja. Pošto je za razliku od Baće, koji se zajedno sa Marašom, kog igra Biković,  uvlači u krvavu igru, Miodrag potpuno drugačiji i čini se, pomalo stidljiv, pitali smo ga na početku intervjua kako mu se dopala ova uloga pre snimanja i zašto je odlučio da je igra.

– Pre svega mislim da je ovo vrlo slojevita i „mesnata“ uloga. Drago mi je što sam imao priliku da igram nešto malo drugačije što u dosadašnjoj karijeri do sada nisam. Mene su zapravo više stranci angažovali za uloge „opasnih“ likova, pošto sam igrao u nekim američkim i italijanskim filmovima gde su me prepoznali kao anti-heroja – rekao je na početku razgovora za „Dnevnikov“ TV magazin glumac Miodrag Radonjić.

Kako ste gradili lik kriminalca, budući da ste ga odigrali na vrlo šarmantan i duhovit način?

– Dok sam odrastao na Konjarniku, koji je tada bio periferija Beograda, imao sam priliku da neposrednim iskustvom budem u kontaktu sa nekim slojevima ljudi, a pokazalo se tek sada da mi je to značilo kada sam igrao ovu ulogu. Shvatio sam da se to lepilo za neku moju glumačku svest i da se ispoljilo tek u ovoj ulozi. Druga stvar, gledao sam ozbiljne i kvalitetne sadržaje stranih autora, kao što je npr. italijanska serija „Gomora“, koja na neki način, jeste bila žanrovski uzor za naš film. Sve drugo je bilo prirodno. Baća ima svoje motive zbog kojih nešto radi i apsolutno veruje u to. Bilo bi neprirodno da on stalno nešto sumnja.

A kako ste odbranili Baću budući da ste u jednom intervjuu rekli da uvek branite lik koji igrate?

– Jedan od važnijih elemenata za njegov lik bio je taj odnos između njega i njegovog prijatelja Maraša. On ga neizmerno voli i lojalan mu je do određene granice, ali da ne otkrivamo previše čitaocima koji još uvek nisu gledali film. U seriji koju ćemo raditi od kraja februara na RTS-u, njegovi potencijali su mnogo manji nego što on zapravo misli, što i jeste proces sazrevanja ljudi iz tog miljea. Oni misle da nešto mogu, a u stvari ne mogu, ali u tom neuspehu, ako prežive, nauče nešto i idu dalje i sazru, budu uspešniji kasnije.

Film „Južni vetat“ je inspirisan 90-im godinama, iako je smešten u sadašnjicu. Kako vam je taj period ostao u sećanju s obzirom na to da ste tih godina odrastali?

– To je bilo mnogo brutalnije i ekstremnije vreme. Ne bih ga poredio sa sadašnjim. Bilo je normalno da ti na ulici skinu majicu ili džemper, naročito ako ti ga je donela tetka iz inostranstva. Tada je sve isplivalo na površinu. Tih godina si svaki dan mogao da primetiš junake poput ovih u našem filmu, a danas ne možeš. Radeći na ovoj ulozi sam upoznao neke ljude, naravno nisam se družio sa njima, ali sam shvatio da uopšte ne izgledaju tako da bismo za njih mogli da kažemo da se bave sumnjivim radnjama. Svakako, inpsiracija jeste bila na tim devijantnim odnosima i poremećenom društvu koje je verovatno bilo posledica ratova.

Šta mislite da li se pomeramo od tih nesrećnih godina ili su nam one još uvek za vratom?

– Mislim da se pomeramo, to je normalno. Društvo sazreva, tehnološki razvoj veoma utiče na masovnu sociološku svest. Defintivino je drugačije nego što je bilo ranije, ali, eto, moramo još više da radimo na odnosima u društvu. Ipak, kriminal je svuda u svetu prisutan i postaće, to je postalo praktično zanat (smeh).

U ovom filmu smo vas prvi put u istom kadru gledali sa Milošem Bikovićem, inače kolegom sa klase. Jeste li se međusobno pomagali na snimanju?

– Sve je prošlo bez poteškoća. Miloš i ja smo veoma dobri prijatelji, a osim toga zajedno smo studirali i vežbali na fakultetu, pa ovde nije bilo potrebe da sednemo i diskutujemo previše, što ume da bude deo glumačkog rada i priprema. Mi se razumemo pogledom (smeh).

Rekli ste jednom prilikom da dobar akcioni film ne može da se snimi bez modrica. Kako ste prošli ovoga puta?

– Da, bilo ih je i ovoga puta (smeh). Snimajući jednu scenu u kojoj padam, malo sam se povredio. Prošao sam sa nekoliko modrica, ali nije ništa bilo strašno. Imali smo super kaskadere koji su nam pomagali u nekim scenama.

Malopre ste spomenuli da je uloga u ovom filmu drugačija uloga od vaših prehodnih, ipak uskoro ćemo vas gledati u još jednom akcionom filmu „Balkanska linija“, možete li nam otkriti nešto više o vašoj ulozi? 

– Da, to je jedna poprilično zanimljiva uloga. Taj film je vrlo jasno žanrovski opredeljen. To je ratna drama u kojoj igram Albanca teroristu. Malo sam i „namaštao“ pozadinu njegovog lika koja se možda i ne vidi u filmu, ali meni kao glumcu je značilo što time mogu uverljivije da doprinesem ulozi. Imao sam neke glumačke dobre scene, ali me u principu najviše inspirisalo to što sam učestvovao u stvarno ozbiljnim akcionim scenama. Jedan dan sam opalio 800 metaka iz kalašnjikova. Videćete, to je jedan ozbiljan, visokobudžetni film. Naročito za naše uslove.

I u seriji „Ubice mog oca“ ste imali ulogu jakog muškarca, inspektora. Da li priželjkujete ulogu romantičnijeg muškarca?

– Nemam nešto posebno u karijeri što priželjkujem. Ono što mi se ponudi, a to  moje srce zainteresuje onda se time i bavim. Ne bežim ni od romantinih uloga. Igrao sam poluromantičan lik u seriji „Božićni ustanak“ u Crnoj Gori, ali nažalost ona se nije kod nas emitovala. 

Vladimir Bijelić