„Андре Шеније“ затворио сезону у Београдској опери

Традиционална режија Ђандоменика Вакарија, како је сам гост из Италије одређује у интервјуу објављеном у изузетно садржајној програмској књижици, чија се традиционалност огледа управо у томе што солистима не поставља физичке границе, допуштајући им контролу даха и тела, односно поштује њихове певачке законе, омогућила је, на срећу, превласт музичке компоненте izvođеwa. Истичемо управо ту димензију новог приказивања ове напето узбудљиве веристичке драме из 1896, у којем су ипак најбољи утисак оставили веома добро припремљен, премда понекад преинтензивиран оркестар под вођством Ђорђа Павловића и динамички суптилно изнијансиран и проосечан хор, посебно његов женски део, који је припремио Ђорђе Станковић.

Четворочина радња из времена Француске буржоаске револуције одвија се у оквирима исте скромне сценографије Кузмана Попова, у којој бело обојена колонада уоквирује бину, у свакој слици допуњену неким другим позоришним детаљима (салонска гарнитура, реквизити суднице и слично). Стилски проблематични костими Асје Стојменове и понеки “смешни“ додатак попут пирамидалне капе – фризуре контесе де Коањи, уклапају се у поменуту редитељску концепцију, односно тако традиционално osmišqеnu целу продукцију.

Насловну улогу једног од највећих песника 18. века, Андреа Шенијеа, револуционара који се истовремено бори и против терора (који је такође плод револуционарних збивања), попут осталих рола обележену различитим елементима исказа, од лирских и декламаторних, до конверзационих, тумачио је у првој подели тенор Душан Плазинић, са свим познатим слабостима његове вокалне, али и глумачки круте интерпретације. У другој представи, посебно у драмским аспектима, суверено га је, с упечатљивим гласовним интензитетом, набојем и сигурношћу у висинама оживео Јанко Синадиновић.

Лик Мадлен, младе грофице де Коањи, такође у две „верзије“, одговарао је обема протагонисткињама: страственој и уметнички дејственој, динамички сензибилно и минуциозно, а у карактерним контрастима јарко изнијансираној Ани Рупчић, али и аристократски смиреној, глумачки уздржанијој Јасмини Трумбеташ Петровић, такође примерено савладаних певачких замки захтевне сопранске партије.

Млади баритон Драгутин Матић као Жерар, у другој подели, после prеthodnog искусног представљања Миодрага Д. Јовановића, био је за нас, који смо га први пут слушали, право откровење. Улога патриоте који верно служи Француској, пристаје му у потпуности, и он ју је креирао у великом вокалном и изражајном распону од дворског слуге и безнадежно zaqubljеnog човека, до посвећеног револуционара, спремног да призна и исправи своје грешке и заблуде. Показао нам је како звучи здраво и сочно оперско певање, али и мајсторство у владању богатим гласом, целовитост и логичност креације коју гради лако у свим регистрима, и у пуној сценској и музичкој спремности и доследности. 

У осталим, већином добро донетим ролама издвајају се мецосопранисткиње Љубица Вранеш као Берси и Наташа Рашић у уверљиво изведеној минијатури старице Мадлен, затим Вук Матић и Дарко Ђорђевић, најзад и најмлађи уметници, Марко Пантелић и Синиша Радин. Још једном подвлачимо значајан допринос веома сонорног оркестра као главног изражајног средства под вођством Ђорђа Павловића, у највећој мери заслужног за пластично вајање раскошне мелодике и подстицајну подршку експресивним вокалним деоницама, као и развој бурних веристичких декламационих климакса, али и опште снажне емоционалности и драматичности.

Марија Адамов