„Andre Šenije“ zatvorio sezonu u Beogradskoj operi

Tradicionalna režija Đandomenika Vakarija, kako je sam gost iz Italije određuje u intervjuu objavljenom u izuzetno sadržajnoj programskoj knjižici, čija se tradicionalnost ogleda upravo u tome što solistima ne postavlja fizičke granice, dopuštajući im kontrolu daha i tela, odnosno poštuje njihove pevačke zakone, omogućila je, na sreću, prevlast muzičke komponente izvođewa. Ističemo upravo tu dimenziju novog prikazivanja ove napeto uzbudljive verističke drame iz 1896, u kojem su ipak najbolji utisak ostavili veoma dobro pripremljen, premda ponekad preintenziviran orkestar pod vođstvom Đorđa Pavlovića i dinamički suptilno iznijansiran i proosečan hor, posebno njegov ženski deo, koji je pripremio Đorđe Stanković.

Četvoročina radnja iz vremena Francuske buržoaske revolucije odvija se u okvirima iste skromne scenografije Kuzmana Popova, u kojoj belo obojena kolonada uokviruje binu, u svakoj slici dopunjenu nekim drugim pozorišnim detaljima (salonska garnitura, rekviziti sudnice i slično). Stilski problematični kostimi Asje Stojmenove i poneki “smešni“ dodatak poput piramidalne kape – frizure kontese de Koanji, uklapaju se u pomenutu rediteljsku koncepciju, odnosno tako tradicionalno osmišqenu celu produkciju.

Naslovnu ulogu jednog od najvećih pesnika 18. veka, Andrea Šenijea, revolucionara koji se istovremeno bori i protiv terora (koji je takođe plod revolucionarnih zbivanja), poput ostalih rola obeleženu različitim elementima iskaza, od lirskih i deklamatornih, do konverzacionih, tumačio je u prvoj podeli tenor Dušan Plazinić, sa svim poznatim slabostima njegove vokalne, ali i glumački krute interpretacije. U drugoj predstavi, posebno u dramskim aspektima, suvereno ga je, s upečatljivim glasovnim intenzitetom, nabojem i sigurnošću u visinama oživeo Janko Sinadinović.

Lik Madlen, mlade grofice de Koanji, takođe u dve „verzije“, odgovarao je obema protagonistkinjama: strastvenoj i umetnički dejstvenoj, dinamički senzibilno i minuciozno, a u karakternim kontrastima jarko iznijansiranoj Ani Rupčić, ali i aristokratski smirenoj, glumački uzdržanijoj Jasmini Trumbetaš Petrović, takođe primereno savladanih pevačkih zamki zahtevne sopranske partije.

Mladi bariton Dragutin Matić kao Žerar, u drugoj podeli, posle prethodnog iskusnog predstavljanja Miodraga D. Jovanovića, bio je za nas, koji smo ga prvi put slušali, pravo otkrovenje. Uloga patriote koji verno služi Francuskoj, pristaje mu u potpunosti, i on ju je kreirao u velikom vokalnom i izražajnom rasponu od dvorskog sluge i beznadežno zaqubljenog čoveka, do posvećenog revolucionara, spremnog da prizna i ispravi svoje greške i zablude. Pokazao nam je kako zvuči zdravo i sočno opersko pevanje, ali i majstorstvo u vladanju bogatim glasom, celovitost i logičnost kreacije koju gradi lako u svim registrima, i u punoj scenskoj i muzičkoj spremnosti i doslednosti. 

U ostalim, većinom dobro donetim rolama izdvajaju se mecosopranistkinje Ljubica Vraneš kao Bersi i Nataša Rašić u uverljivo izvedenoj minijaturi starice Madlen, zatim Vuk Matić i Darko Đorđević, najzad i najmlađi umetnici, Marko Pantelić i Siniša Radin. Još jednom podvlačimo značajan doprinos veoma sonornog orkestra kao glavnog izražajnog sredstva pod vođstvom Đorđa Pavlovića, u najvećoj meri zaslužnog za plastično vajanje raskošne melodike i podsticajnu podršku ekspresivnim vokalnim deonicama, kao i razvoj burnih verističkih deklamacionih klimaksa, ali i opšte snažne emocionalnosti i dramatičnosti.

Marija Adamov