Нинине мустре: Пирамида
Ове године је тачно две деценије од како сам посетила пирамиде у Египту. Било је то последњег дана једног лепог путовања, и било је то остварење једног од мојих највећих снова, да видим пирамиде, да уђем у једну од њих и да лично проверим о каквом је чуду реч.
Доживљај је био спектакуларан! Оне нису велике, оне су огромне! Стигла сам мало пре затварања и једва сам убедила човека на благајни да ме пусти да уђем. У просторији која је била разочаравајуће празна у односу на позлаћене зидове исписане хијероглифима које сам ја у машти видела, била је једна жена, чувар и отворени саркофаг.
Препала сам се када сам видела да у њему лежи друга жена. Она прва ми је објаснила да је то централно место у пирамиди, са најјачом енергијом и да се жена која лежи у каменом ковчегу моли. Њих две су из Лондона, редовни су посетиоци и увек остану мало дуже, и после затварања пирамиде. На моје питање зашто је све тако празно, чувар је рекао да није ствар у гледању, него у осећању. Аха, добро, сад ћу мало да осећам, одлучила сам, али у глави ми је одзвањало да ја ту ништа не осећам! После неколико минута, жена је завршила молитву и понудили су и мени да то исто учиним. Мало сам се нећкала, али сам себе подсетила да сам најзад у пирамиди и зашто не бих дала себи шансу да осетим то што може да се осети? Ускочила сам и чучнула да се и сама помолим. Лежање би ми ипак било превише. Нека до тада недоживљена мешавина осећања ме је обузела и била сам потпуно збуњена јер нисам то умела да протумачим. Тада, пре двадесетак година, било ми је од изузетне важности да нешто разумем, да могу да објасним, да схватим...
Ствари су постале још луђе када су ме позвали да се сви ухватимо за руке и пошаљемо поруку љубави и мира у свет. На моје питање како да то урадимо, рекли су можемо само да ћутимо, а можемо и да певушимо јер је звук врло моћан. Шта? Како? Мисли су ми биле потпуно збркане. Је л' да певам високим тоном или ниским? Да певам са ла ла ла или само један вокал да испуштам? Њих троје су сви певушили нешто различито, а мени се глас појављивао и губио. Толико сам се упињала да све урадим правилно да нисам ни приметила како сам се осећала. Тек када сам села у аутобус, почела сам да обраћам пажњу на то како се осећам. И одмах је мозак почео да обрађује податке, покушавајући да их смести у познате, одговарајуће фиоке, али једино што сам успела да закључим је да никада пре нисам осећала толико пријатан умор.
Две деценије касније, знам да сам доживела тачно оно што сам у том тренутку била у стању да доживим. Сада лакше могу да схватим људе који разум стављају испред осећања, јер сам и сама била у том стању свести. И не морам ни да путујем поново тамо да бих освестила како сам се осећала. Довољно је да замислим да сам тамо и тачно осетим мирисе, додир руку, и све танане осећаје у целом свом бићу. Е, једино још увек не умем да пронађем речи којима бих то описала, али надам се да осећате да можете да ме разумете.
Нина Мартиновић Армбрустер
