Ninine mustre: Piramida
Ove godine je tačno dve decenije od kako sam posetila piramide u Egiptu. Bilo je to poslednjeg dana jednog lepog putovanja, i bilo je to ostvarenje jednog od mojih najvećih snova, da vidim piramide, da uđem u jednu od njih i da lično proverim o kakvom je čudu reč.
Doživljaj je bio spektakularan! One nisu velike, one su ogromne! Stigla sam malo pre zatvaranja i jedva sam ubedila čoveka na blagajni da me pusti da uđem. U prostoriji koja je bila razočaravajuće prazna u odnosu na pozlaćene zidove ispisane hijeroglifima koje sam ja u mašti videla, bila je jedna žena, čuvar i otvoreni sarkofag.
Prepala sam se kada sam videla da u njemu leži druga žena. Ona prva mi je objasnila da je to centralno mesto u piramidi, sa najjačom energijom i da se žena koja leži u kamenom kovčegu moli. Njih dve su iz Londona, redovni su posetioci i uvek ostanu malo duže, i posle zatvaranja piramide. Na moje pitanje zašto je sve tako prazno, čuvar je rekao da nije stvar u gledanju, nego u osećanju. Aha, dobro, sad ću malo da osećam, odlučila sam, ali u glavi mi je odzvanjalo da ja tu ništa ne osećam! Posle nekoliko minuta, žena je završila molitvu i ponudili su i meni da to isto učinim. Malo sam se nećkala, ali sam sebe podsetila da sam najzad u piramidi i zašto ne bih dala sebi šansu da osetim to što može da se oseti? Uskočila sam i čučnula da se i sama pomolim. Ležanje bi mi ipak bilo previše. Neka do tada nedoživljena mešavina osećanja me je obuzela i bila sam potpuno zbunjena jer nisam to umela da protumačim. Tada, pre dvadesetak godina, bilo mi je od izuzetne važnosti da nešto razumem, da mogu da objasnim, da shvatim...
Stvari su postale još luđe kada su me pozvali da se svi uhvatimo za ruke i pošaljemo poruku ljubavi i mira u svet. Na moje pitanje kako da to uradimo, rekli su možemo samo da ćutimo, a možemo i da pevušimo jer je zvuk vrlo moćan. Šta? Kako? Misli su mi bile potpuno zbrkane. Je l' da pevam visokim tonom ili niskim? Da pevam sa la la la ili samo jedan vokal da ispuštam? Njih troje su svi pevušili nešto različito, a meni se glas pojavljivao i gubio. Toliko sam se upinjala da sve uradim pravilno da nisam ni primetila kako sam se osećala. Tek kada sam sela u autobus, počela sam da obraćam pažnju na to kako se osećam. I odmah je mozak počeo da obrađuje podatke, pokušavajući da ih smesti u poznate, odgovarajuće fioke, ali jedino što sam uspela da zaključim je da nikada pre nisam osećala toliko prijatan umor.
Dve decenije kasnije, znam da sam doživela tačno ono što sam u tom trenutku bila u stanju da doživim. Sada lakše mogu da shvatim ljude koji razum stavljaju ispred osećanja, jer sam i sama bila u tom stanju svesti. I ne moram ni da putujem ponovo tamo da bih osvestila kako sam se osećala. Dovoljno je da zamislim da sam tamo i tačno osetim mirise, dodir ruku, i sve tanane osećaje u celom svom biću. E, jedino još uvek ne umem da pronađem reči kojima bih to opisala, ali nadam se da osećate da možete da me razumete.
Nina Martinović Armbruster
