КАД СНЕГ ЗАВЕЈЕ ПУТ ДО САЛАША Доживљај који нигде нема да се купи
Снег још није толико завејао да се не може стићи до topplе паорске салашарске пећи, мада се од Кањиже до пустаре Јараш кроз белину пут тешко назире, јер ретко ко њиме ових дана прође.
Уз паорску пећ на салашу Иштвана Апроа затекнем колегу Бору Отића и сниматеља Драгана Миљанића, делатнике култне емисије “Петказање” (са којим сам се једно време “сретао и гледао” и на страницама “Дневника”), таман се намирили кобасицама, хуркама, кромпиром и киселим купусом запеченим у паорској пећи.
„Снег нам не може ништа и кад завеје, има доста обезбеђене хране и пића, ништа нам не фали. Могу од почетка зиме до пролећа да будем на салашу, да не одем до Кањиже. Нећу умрети ни од глади ни од жеђи. Петлови ме ујутру буде. На салашу се не устаје по сату, бар времена има на претек. Кад зашкрипи, због меса страдају петлови, гуске, козе и овце“, прича Апро.
За екипу “Петказања” нема препрека да стигне до војвођанских салашарских недођија, а Бора Отић вели да им је лако, када знају пут.
„Знамо пут, а знамо и те људе, какве су нарави, тако да знамо чему се надамо када дођемо, а увек смо добродошли, лепо дочекани, лепо испраћени. Доживимо један леп дан као нешто што више не може да се види, да се чује и нигде да се купи. Ако не дођете овде на лице места тешко да можете осетити како је“, каже Отић.
Углавном, још има где да се дође, војвођанска поља су широка. Срећа да је пао снег, усхићен је Бора. Били би тужни, да прође зима, а да се не забели.
„ Имали смо неколико договорених прича за које нам треба снежни декор“, додаје Отић: „Једна од тих прича је о опаклији, или шуби, како наш домаћин каже да се зове на мађарском. Када сам је видео први пут код њега, заљубио сам се у ту опаклију на први поглед. Пре неки дан смо били у Бачком Брегу, код ваљда једине жене која се бави ћурчијским занатом, код Марице Ивошев, онда смо причали од колико делова се направи, а Пишта каже да у шуби има 16 оваца и да је то некад било богатство. Била је ствар престижа ко је има овакву шубу или опаклију! Богу хвала да постоје такви људи који су то сачували, па можемо да се сетимо како им је некад испод опаклије било лепо и топло у ове зимске дане. Сад и нема такве зиме, као некад, јер сада на шта се пале црвени метеоаларми то и није зима.“
Зиме су биле праве када је добро завејало, температуре се спуштала испод нуле на минус 20 или 30 степени Целзијуса, лед се носио у ледаре, а санте биле дебеле 30 до 40 центиметара.
„Такве санте, зими лепо ушушкане и упаковане у сламу и трску држале су се у таквом стању цело лето, па је и тада било сладоледа, ладне бозе и месари су имали у чему да хладе месо. Снег је тада чешће завејавао путеве до салаша, што је у песми опевао Звонко Богдан“, потсећа Отић.
Заогрнуо наш домаћин шубу, а око салаша разиграли се петлови, гуске и гусани, а морке закрештале и одмах одлепршале високо у грање на њихово дрво среће. Пастирски мађарски пси расе кувас салашарског одгоја, међу којима је и светски шампион Гаџо, што је јесенас освојио титулу на изложби у немачком граду Лајпцигу, на белини окућнице салаша одмах су почели салетати рацке овце.
У питању је аутохтона раса оваца, која се ретко среће, а Апро воли што их држи. Објашњава да дуге шиљате рогове имају и овце и овнови, те да је овну шампион Gayo једном приликом један рог скратио за десетак центиметара, када су се око нечега закачили. Док смо уживали у салашарској идили, куваси су се дочепали једног петла и мало му очерупали перје, али је успео да утекне под шупу.
Домаћин Апро је поносан што из породичне заоставштине чува две шубе старе читав век.
Добро су дошле зими када се саоницама морало у комшилук неким послом или због весеља. Шубе су се ставиле на седиште, па су се кочијаш и путници њоме покривали, а када су негде застали на чарди, онда су шубом прекривали коње.
„Једном шубом два коња могу да се покрију и заштите од хладноће. Зими се шуба користи да заштити од хладноће, када је вуна споља, а лети се окрене да кожа буде споља и добра је заштита од врућине. Зими греје, а лети хлади. У пролеће и лето у њој испод дрвета дафине, покријем се ноћу шубом и преспавам, чак и ако пада киша, не прокисну“, објашњава Апро.
Шубу баш и није лако заогрнути, за њу треба мушкарчина, јер није баш лака, има јој тридесетак кила. Шубе које има Апро направљене су од крзна рацких оваца. Рацке овце су стално напољу, снег и зима им не сметају, на снегу се и ојагње и јагњад се не смрзне.
Апро прича да ујутро рано устаје, нахрани животиње, даје им неколико пута на дан фришку воду, са керовима иде у шетњу. За циркулацију и добро расположење добро дође чашица ракије.
„Био сам у пуно земаља, у целом свету, радио у Немачкој и вратио се на салаш, јер нема ништа лепше на свету од живота на салашу“, уверава Апро: „Имаш слободу, мир и тишину, грејање уз паорску пећ. Кад падне снег онда је то права идила, белина упије све. Сваки дан идем на пустару, на пашњак Јараш километрима у шетњу са кувасима, као да си на другој планети.“
Текст и фото: Милорад Митровић