KAD SNEG ZAVEJE PUT DO SALAŠA Doživljaj koji nigde nema da se kupi
Sneg još nije toliko zavejao da se ne može stići do topple paorske salašarske peći, mada se od Kanjiže do pustare Jaraš kroz belinu put teško nazire, jer retko ko njime ovih dana prođe.
Uz paorsku peć na salašu Ištvana Aproa zateknem kolegu Boru Otića i snimatelja Dragana Miljanića, delatnike kultne emisije “Petkazanje” (sa kojim sam se jedno vreme “sretao i gledao” i na stranicama “Dnevnika”), taman se namirili kobasicama, hurkama, krompirom i kiselim kupusom zapečenim u paorskoj peći.
„Sneg nam ne može ništa i kad zaveje, ima dosta obezbeđene hrane i pića, ništa nam ne fali. Mogu od početka zime do proleća da budem na salašu, da ne odem do Kanjiže. Neću umreti ni od gladi ni od žeđi. Petlovi me ujutru bude. Na salašu se ne ustaje po satu, bar vremena ima na pretek. Kad zaškripi, zbog mesa stradaju petlovi, guske, koze i ovce“, priča Apro.
Za ekipu “Petkazanja” nema prepreka da stigne do vojvođanskih salašarskih nedođija, a Bora Otić veli da im je lako, kada znaju put.
„Znamo put, a znamo i te ljude, kakve su naravi, tako da znamo čemu se nadamo kada dođemo, a uvek smo dobrodošli, lepo dočekani, lepo ispraćeni. Doživimo jedan lep dan kao nešto što više ne može da se vidi, da se čuje i nigde da se kupi. Ako ne dođete ovde na lice mesta teško da možete osetiti kako je“, kaže Otić.
Uglavnom, još ima gde da se dođe, vojvođanska polja su široka. Sreća da je pao sneg, ushićen je Bora. Bili bi tužni, da prođe zima, a da se ne zabeli.
„ Imali smo nekoliko dogovorenih priča za koje nam treba snežni dekor“, dodaje Otić: „Jedna od tih priča je o opakliji, ili šubi, kako naš domaćin kaže da se zove na mađarskom. Kada sam je video prvi put kod njega, zaljubio sam se u tu opakliju na prvi pogled. Pre neki dan smo bili u Bačkom Bregu, kod valjda jedine žene koja se bavi ćurčijskim zanatom, kod Marice Ivošev, onda smo pričali od koliko delova se napravi, a Pišta kaže da u šubi ima 16 ovaca i da je to nekad bilo bogatstvo. Bila je stvar prestiža ko je ima ovakvu šubu ili opakliju! Bogu hvala da postoje takvi ljudi koji su to sačuvali, pa možemo da se setimo kako im je nekad ispod opaklije bilo lepo i toplo u ove zimske dane. Sad i nema takve zime, kao nekad, jer sada na šta se pale crveni meteoalarmi to i nije zima.“
Zime su bile prave kada je dobro zavejalo, temperature se spuštala ispod nule na minus 20 ili 30 stepeni Celzijusa, led se nosio u ledare, a sante bile debele 30 do 40 centimetara.
„Takve sante, zimi lepo ušuškane i upakovane u slamu i trsku držale su se u takvom stanju celo leto, pa je i tada bilo sladoleda, ladne boze i mesari su imali u čemu da hlade meso. Sneg je tada češće zavejavao puteve do salaša, što je u pesmi opevao Zvonko Bogdan“, potseća Otić.
Zaogrnuo naš domaćin šubu, a oko salaša razigrali se petlovi, guske i gusani, a morke zakreštale i odmah odlepršale visoko u granje na njihovo drvo sreće. Pastirski mađarski psi rase kuvas salašarskog odgoja, među kojima je i svetski šampion Gadžo, što je jesenas osvojio titulu na izložbi u nemačkom gradu Lajpcigu, na belini okućnice salaša odmah su počeli saletati racke ovce.
U pitanju je autohtona rasa ovaca, koja se retko sreće, a Apro voli što ih drži. Objašnjava da duge šiljate rogove imaju i ovce i ovnovi, te da je ovnu šampion Gayo jednom prilikom jedan rog skratio za desetak centimetara, kada su se oko nečega zakačili. Dok smo uživali u salašarskoj idili, kuvasi su se dočepali jednog petla i malo mu očerupali perje, ali je uspeo da utekne pod šupu.
Domaćin Apro je ponosan što iz porodične zaostavštine čuva dve šube stare čitav vek.
Dobro su došle zimi kada se saonicama moralo u komšiluk nekim poslom ili zbog veselja. Šube su se stavile na sedište, pa su se kočijaš i putnici njome pokrivali, a kada su negde zastali na čardi, onda su šubom prekrivali konje.
„Jednom šubom dva konja mogu da se pokriju i zaštite od hladnoće. Zimi se šuba koristi da zaštiti od hladnoće, kada je vuna spolja, a leti se okrene da koža bude spolja i dobra je zaštita od vrućine. Zimi greje, a leti hladi. U proleće i leto u njoj ispod drveta dafine, pokrijem se noću šubom i prespavam, čak i ako pada kiša, ne prokisnu“, objašnjava Apro.
Šubu baš i nije lako zaogrnuti, za nju treba muškarčina, jer nije baš laka, ima joj tridesetak kila. Šube koje ima Apro napravljene su od krzna rackih ovaca. Racke ovce su stalno napolju, sneg i zima im ne smetaju, na snegu se i ojagnje i jagnjad se ne smrzne.
Apro priča da ujutro rano ustaje, nahrani životinje, daje im nekoliko puta na dan frišku vodu, sa kerovima ide u šetnju. Za cirkulaciju i dobro raspoloženje dobro dođe čašica rakije.
„Bio sam u puno zemalja, u celom svetu, radio u Nemačkoj i vratio se na salaš, jer nema ništa lepše na svetu od života na salašu“, uverava Apro: „Imaš slobodu, mir i tišinu, grejanje uz paorsku peć. Kad padne sneg onda je to prava idila, belina upije sve. Svaki dan idem na pustaru, na pašnjak Jaraš kilometrima u šetnju sa kuvasima, kao da si na drugoj planeti.“
Tekst i foto: Milorad Mitrović