Петроградски лавиринти и демони

Пратећи овај списак “тајних места” могуће је у градском лавиринту Петрограда исписати стазу обележену симболиком далеке египатске културе. Међутим, онај који полази на овакав пут кроз град, треба да има на уму да су поједине жаришне тачке ове стазе недоступне.

Па, као што примећује марљиви пописивач у свом необичном каталогу, сфинге у дворишту Рударског института могуће је видети само издалека, и то са једног одређеног места –  кроз прозор ходника између Рударског музеја и цркве Макарија Египатског.

Одговарајући на питање какав смисао имају сфинге у Петрограду, познати руски музичар Едмунд Шкљарски, рођен у Петрограду (тадашњем Лењинграду), говори управо о поменутом недоступном дворишту института са сфингама као о једном од издвојених простора града. Двориште које је било затворено за остале, а у ком је Шкљарски одрастао пошто му је отац предавао на Рударском институту, у накнадној поетизацији постало је интимни тајни врт у лавиринту града.

Све ове приче илуструју митове о Петрограду као проклетом граду који (бар тренутно) опстаје упркос елементима, води, и несигурном тлу на коме је подигнут.

И Петрограђани су људи обележени градом коме припадају; на форумима чести су некад шаљиви, а некад озбиљни коментари о њима као бледим људима који се препознају по томе да увек прелазе на сунчану страну улице у ретким приликама када то могу.

Петроград као град на ивици на сваком кораку је обележен езотеричним. Да су митска створења опште прихватана као део петроградског фолклора чак и у совјетском времену доказују и помало кичасте бележнице-сувенири које су осамдесетих масовно могле да се купе у Лењинграду.

С метализираних насловница бележница ратким туристима цериле су се бронзане силуете петроградских грифона са Банковског моста.

Да је град у потпуности апсорбовао египатску симболику и инкорпорирао је у своја културна значења, показује и најстрашнија петроградска сфинга, она коју је начинио руски уметник Михаил Шемјакин у знак сећања на жртве политичких прогона и репресија. Потпуно црна сфинга се налази на Робеспјеровом кеју недалеко од некадашње зграде КГБ-а и злогласног затвора Крстови где су довођени многи политички затвореници. С градске стране она изгледа сасвим обично, док са стране Неве открива свој голи скелет.

Петроград је и данас препун фигура различитих митских, али и обичних животиња. Осим сфинги, међу најпознатијима су грифони који у чељустима држе металне нити Банковског моста. Ипак, прави фантазијски одраз Петроград и Москве је чудесни лавиринт ходника метроа ова два града. Идеја да се под земљом, под градом, налазе предивне украшене дворане има у себи нечег архетипског и подсећа на руске бајке.

Простори Москве и Петрограда настављају се једнако чудесни и у “тајним” вртовима под земљом, обећавајући бесконачност путева града.

Није необично ни да се посебна градска симболика исплела и око змије која се налази на једном од централних делова Петрограда, у срцу града, под ногама споменика који приказује Петра Великог на огромном коњу који се пропиње. У различитим читањима Петрограда, ова змија је симбол препрека које је цар превазишао, гласник апокалипсе и слуга Антихриста (јер Петроград је “неприродан”, човеков грех против природе, подигнут на хладним мочварама које нису предвиђене за градњу), или чак демонски заштитник.

Необична Фалконеова статуа Петра Великог која представља тамног јахача који се готово надноси над градом, стојећи на монументалном камену ког је наводно расекао удар грома, врло често је доживљавана сасвим различито. У једном путопису из 1821, француски племић кометарише да уопште није сигуран да ли царева бронзана рука прети или штити.

У Пушкиновој поеми “Бронзани коњаник” статуа оживљава и прогони главног јунака Евгенија који у делиријуму од ње бежи улицама Петрограда. Као и у причи “Илска Венера” Проспера Меримеа, и овде статуа долази у живот после погрешно изговорених речи. (У великој поплави у Петрограду, страда изабраница главног јунака, и он непромишљено проклиње Петра због тога што је основао град на тако нестабилном тлу.)

Настасја Писарев