Путописи дунавског капетана Каменка Миленковића

Наш суграђанин је један од ретких телевизијских преглаца који је комплетан аутор својих емисија. Запослен је на ТВ Војводина, а његов путописни серијал „Центар света“ броји девету сезону. Миленковић је направио преко 400 епизода овог серијала, али и даље сваку ради с истом пажњом и радошћу као да је прва. Емисија се сада емитује у новом термину суботом у 18 сати, а репризе су на РТВ 2 уторком око 10 и петком око 15 сати, а могуће их је гледати и преко Интернета на сајту РТВ на одложеном гледању.

- Велики део године сам на путу, зато сам и продао свој брод, јер немам времена да њиме пловим по Дунаву. Да ли је напорно, није - лепо је, али зато немам породицу. Која би жена толерисала да ме нема 300 дана у години? С друге стране, сада ни не могу да замислим свој живот другачије, јер не држи ме место.

Како је настала путописна емисија „Центар света“?

- Преломни моменат је био пре више од девет година, када је термин уторком у 21.30 остао празан. Тадашњи уредник, Блажо Поповић ме је упитао да ли имам нешто интересантно, а ја сам и тада доста путовао и снимао за своју душу, па сам се понудио да направим од тога путописну емисију. Прво је било предвиђено само да попуни термине до лета, али се путопис допао гледаоцима, па је у неком тренутку чак 4 пута био гледанији него политички ток шоу! Ево већ улази у десету годину, без обзира на промену термина.

Како сте одабрали име емисије?

- Мој предлог за име емисије је био „Под капом небеском“, али је тадашњем главном уреднику то имало религиозан призвук. Неко време је ишло као путопис све док нисам отишао у Мађарску да снимим причу о чувеној халашкој чипки. Но, тада није било ГПС навигације и ја сам се погубио у равници и завршио у винском насељу Хајош, на лесној заравни са 1.200 лагума, који су основале подунавске Швабе. Наравно да сам то искористио да направим причу, а онда на једној урушеној винској кућици сам приметио једва читљив натпис „Овде је центар света“. Центар света у некој забити! Мени се то толико свидело, да сам то одабрао за име своје емисије.

Мада је туризам важна привредна грана, нема много туристичких новинара. Како то објашњавате?

- Још из социјалистичких времена туристичке новинаре прати стигма да су јагњећа бригада, јер имају прилику да иду на нека лепа места, док то други доживљавају као дестинације где се једе, пије и весели се… Но, свако ко се иоле озбиљно бави овим послом мора да познаје и историју и географију, зна људе, мора да говори стране језике, да има широко образовање. Осим познавања економије и политике требало би да се има и аналитички приступ… Најмање је једи, пиј и весели се!

Како успевате да организујете путовања?

- Та припрема одвлачи велики део времена, јер РТ Војводина није неки богата телевизија, као углавном и већина медија код нас. Могу да путујем само ако нађем домаћина који ће ми обезбедити смештај, исхрану и неку логистику за снимање. Срећна околност је и та да сам комплетан аутор своје емисије и да на тај пут идем сам. Да иде пун комби ТВ екипе, то сигурно не би могло да функционише, јер би било скупо и тешко би се могао пратити тај ритам да буде између 40 и 45 емисија годишње.

Шта све мора да се зна да би се био комплетан аутор емисије?

- То је дошло с временом, испрва сам имао и сниматеља и радио емисије с монтажером, али сам полако испекао и те занате, па данас, осим што сам новинар, ја сам и режисер, сниматељ и монтажер, да не помињем да сам и организатор, шофер, тонац и расветљивач. Не бих да звучим претенциозно, али ми и данашња техника и Интернет иду на руку. Ја сам годишње око 300 дана на путу и често се деси да урадим емисију док сам на терену, па то пошаљем на сервер да може да се емитује. Неретко се деси да ме неко позове, а ја немам времена да пошаљем захтев редакцији да ми одобри пут и да обавим све те административне ствари, него се спакујем, понесем камеру и одем о свом трошку…

На колико сте континената били?

- На свим осим Аустралије. У трећој сезони серијала, породица Ђоковић ми је понудила да буде мој домаћин у Мелбурну на Аустралија опену. Тада је Ђоковић први пут узео титулу у Аустралији. Тада сам и са нашом познатом певачицом Јулијом Бисак ступио у контакт, јер и она живи у Аустралији. Све је било договорено, телевизија је требала само да ми обезбеди повратну авио-карту до Мелбурна, међутим, само су ме обавестили да нема пара… Готово сам сигуран да би ми Ђоковићи платили и карту, али нисам имао образа да им и то тражим.

Ових дана сте се вратили из Туниса, како је тамо било?

- Ово је други пут како сам у Тунису. Вучем горке утиске с првог пута када је било Афричко пролеће. Без обзира што сам имао дозволу за снимање Министарства иностраних послова, био сам хапшен 7 пута у четири дана, да бих на крају заглавио у затвору. Нешто од тих снимака је и обрисано… Сада видим да се није много променило, на власти су револуционари који су свргнули Хабиба Бургибу, али оно што примећујем да ником од њих није стало до просперитета Туниса, него само да њима самима буде боље! Јако велики број Тунижана ради у Либији, где могу да зараде и по пет пута веће плате него у Тунису за исти посао. Пуно је оружја, несигурна је држава и дефинитивно мислим да тај север Африке није сигурна туристичка дестинација.

Да ли сте са својим путописним репотажама учествовали на неким фестивалима?

- У првих седам година сам добио 14 међународних награда и признања, али морам напоменути да никада исти филм не шаљем на више фестивала. Последња година ми је донела две значајне награде. Светска асоцијација туристичких новинара Фиџет ми је доделила награду Марко Поло за најбољи путописни филм који сам снимио у Анталији, а управо се спремам да 10. новембра у Солину (Хрватска) на међународном Фестивалу туристичког филма (ИТФ) примим повељу европских туристичких новинара за мој рад на телевизијском путопису. Значе награде, неискрен бих био, ако бих рекао да не значе, јер ако искрено радиш свој посао, онда је лепо да то неко и примети. Ипак те струковне награде су најзначајније.

Које место, град или држава је оставило најјачи утисак на вас?

- Пре пар година сам био у Летонији у Риги, баш у години када је она била културна престоница Европе. Ове године сам био у Татарстану… Све те бивше совјетске републике и даље одишу оном дивном широком словенском душом, народ је предусретљив, љубазан, гостопримљив. Увек се добро осећам тамо!

Да ли осим неких далеких и егзотичних дестинација радите и путописе из ових наших крајева?

- Лако је отићи на Бали и направити добар путопис, али иди у Моровић и направи занимљиву причу… То је изазов за путописца, а ја се трудим да уз те егзотичне приче увек сервирам и неку причу одавде, јер ми нисмо ни свесни које благо овде имамо!

Шта та путовања лично вама доносе, колико утичу на вас, колико вас мењају?

- Често ме моје колеге питају „Како се теби Камени исплати да путујеш без дневница, често о свом трошку?“ Тада им одговорим да када одем на путовање имам прилику да упознам невероватне људе и снимим приче које испуњавају не само моју душу… Ми смо на зрнцу песка у овој галаксији – то је наша планета, наш дом. Путовање је добар разлог да негде одеш, а дом је још бољи разлог да се вратиш. Треба отићи, али је увек лепо када се вратиш кући!

Марина Јабланов Стојановић