Јована Гавриловић, глумица: Вечни траг одласка у непознато

Глуму је дипломирала на Факултету драмских уметности у Београду, у класи Владимира Јевтовића.

Још као студенктиња, награђена је за улогу у представи “Док нас смрт не раздвоји” Мире Фурлан, у режији Микија Манојловића (Радионица “Интеграције”, Београд), на Фестивалу малих сцена у Ријеци.

Касније, за ову, као и за улогу у представи “Змајеубице” Милене Марковић, у режији Иве Милошевић (Југословенско драмско позориште), добила је и Стеријину награду из Фонда “Дара Чаленић” за набољу младу глумицу.

Сада, осим већ освојених наклоности публике, критике и колега из света позоришта, признање за глумачка остварења и допринос култури стигло и из Фондације “Ружица Сокић”.

Шта су за вас награде и признања у глуми, уметности, животу..?

Од свега, најдрагоценије ми је када препознам како мој живот утиче на моје стваралачко биће, а још и више обрнуто.

Одавно сам одлучила да ће то бити један нераскидиви љубавни спој и у добру и у злу. У том смислу, највећа награда за мене лично, данас, је сваки нови изазов, сваки одлазак у непознато, какав год исход он имао.

После “Деце радости”, представе која говори о генерацији последњег поглавља 20. века, причало се о новим генерацијама и њиховој “изгубљености” и “пронађености” у времену, нарочито на овом нашем простору... Шта је за вас важно у том  “генерацијском” контексту?

Размишљајући често на ту тему, најинтимније, јако ми је тешко да одговорим.

Моја навика и велика потреба је да се декларишем као “земљанка”, јер често умишљам да једино то и јесам, а са друге стране стварност је тако ограничена и метафорички и буквално, да и сама повремено помислим да у тој жељи нисам нормална.

Борим се искључиво за слободу и за једнакост. Свему осталом могу да се прилагодим.

Има ли нешто ново на чему радите, што бисте да истакнете. Хоће ли публика моћи још (више) да вас гледа у позоришту, на телевизији, филму?

Почињем ускоро са радом на једном узбудљивом и тескобном комаду који се зове “Североисток”.

То је прича о три жене које су свака на свој начин присуствовале терористичкој окупацији Чечена за време извођења представе у Москви 2002. године.

Тумачићу лик терористкиње Зуре. То ме тренутно доста истраживачки окупира.

Шта ви волите да видите у позоришту или можда некој другој врсти уметности?

Волим када ме нешто остави у недоумици. Када ме натера да одговарам на питања на која немам одговор, да доживим нешто што нисам.

Волим да све што видим, чујем и осетим, у позоришту или ван њега, остави вечни траг на мени.

Игор Бурић