СУСРЕТИ: Снежана Богићевић, глумица сарајевског „Ратног театра”

Блискост с овим ликовима, и разумевање њихових дилема, може, али и не мора бити само генерацијско питање, јер сви итекако добро на својој кожи осећамо какво је у стварности то наше ново доба...

Отићи или остати је дилема кроз коју пролазе ликови. Да ли је то суштина свих дилема које имају млади људи?

„Говорим конкретно сад са БиХ, за Сарајево где живим, и моје окружење: то је апсолутно дилема младих људи! Ја имам 35 година, нисам ни баш толико млада, има млађих од мене који су тек завршили или средње школе или факултете, али и моја генерација и мало старији, и сад размишљају о томе да ли треба отићи. Многи од њих имају породице, тако да је њима можда приоритет дете, јер не желе да оно одраста у овој средини, за коју мисле да је затрована. Не желе да одраста у било каквим поделама, верским, националистичким...

И за младе је, наравно, важно то питање, јер, како да се реализују, чиме да се баве, како да напредују и да ли је уопште могућ континуитет у било којем послу који раде? Знам да су старији глумци говорили шта им је с тридесет година значило искуство и континуитет рада у позоришту, на филму, телевизији. Данас у тим годинама глумац можда има две представе иза себе, ниједан филм, нема искуства, а камоли континуитет, и не може да се развија. Имам осећај да данас третирамо оне с 40 година да су још увек млади, а заправо су само неискусни у послу.

Што се мене тиче, сваког подржавам и у одлуци да остане, или да иде, то је индивидуална одлука. Када сам ја у питању, не знам, можда се сутра спакујем и одем, што би било мало теже, знајући да се тамо негде глумом вероватно не бих бавила. Али, опет, ту сам где јесам, и покушавам да будем у уском кругу пријатеља, који подржавају једни друге, уче једни од других, несебични су... И покушавам да будем сретна.“

Ликови које тумачите у овој представи довољно су блиски да најпре помислите да лако могу да се одиграју, али...

„Све је јако блиско, текст је животан, и ситуације, и ликови. Два лика које тумачим само се мало разликују у карактеру. Једна је мало амбициознија и спремна да остави и своје пријатеље, љубав, док друга није толико храбра, више заузима позицију жртве и тешко се избори сама са собом у овом данашњем добу. Како је Дино Мустафић инсистирао на “прљању” текста и спонтаности, и скоро филмској глуми у позоришту, а оно има своје околности, мени јесте било јако тешко, али ја сам само покушавала да не мислим толико о различитости тих ликова.

Њих две нису толико различите, као ликови које игра Борис Исаковић, који су експлицитно различити и у самом хабитусу, и у енергији. Зато сам само покушала да се концентришем на околности у којима њих две живе, са ким раде, и ко их окружује. Али, имала сам предивне партнере. То понављам, не из чисте љубазности, него стварно то осећам. Бескрајно сам захвална Дину Мустафићу што ме је позвао у овај пројекат и што сам имала прилику и искуство да радим глумцима као што су Мирјана Карановић и Борис Исаковић.“     

Н. Пејчић

Превише сам се пута селила

Ако је прагматизам узети ствари и/или кофере у своје руке, као у случају ликова из „Новог доба”, да ли такав избор пођеднако имају и млађи и старији? Има ли ту разлике?

„Мислим да је младима лакше узети ствари у своје руке, и отићи можда зато што иза себе немају толико да оставе, јер нису емотивно још толико везани. Како стариш, знаш да је све теже прилагодити се новим људима, култури, средини, пословно, поготово ако си већ нешто стекао овде. Ја сам се селила за свога живота и превише пута, тако да је мени сад тешко помислити, јер сам уморна, да све поново испочетка кренем. Али, наравно, ако ме примора ситуација, радо бих се бавила и цвећарством, јер волим цвеће. Оставила бих посао и отишла за неким бољим животом, или бар мислећи бољим...“